Pitanja Malog princa Komplet animiranih knjižica (flipbook)

Pitamo, dakle, mislimo. Ne pratimo slepo. Proces postavljanja pitanja i traganja za od­govorima neizbežan je deo odrastanja, ali i suštinski proces istraživanja, tj. učenja. Svrha studiranja je izučavanje određene oblasti, samoiskazivanje, razvoj i usavršavanje buduće akademske ličnosti. To postižemo postavljanjem pitanja, dobijanjem odgovora koji dalje podstiču našu radoznalost i smišljanje novih pitanja, sve dok se ne osposobimo da samostalno, bez pomoći profesora, pronalazimo načine traganja za odgovorima. Cilj nam je da usvojimo određeni sistem razmišljanja zasnovan na principu pitanje-odgovor, što je neprekidan proces, odnosno ključ kreativnosti i stvaranja. Težimo uspostavljanju vere u kvalitet svog rada.
Kada sam saznala da ću postati mama, shvatila sam da će mi biti postavljeno bezbroj pitanja za koja, verovatno, još nisam svesna da postoje. Pomislila sam kako opet treba iščitati delo Antoana de Sent Egziperija i tako pronašla temu za razmišljanje tokom perioda dok se noću ne spava, a danju smeje i suočava sa najlepšim što život može da pruži. Preda mnom je jasan izazov: gledati očima deteta, videti srcem.
Kroz svoj rad, komplet od pet jednostavnih i filozofskih flipbukova, tumačim samo neka od pitanja koja sam pronašla u romanu Mali princ. Ideja mi je bila da stvorim sopstvenu interpretaciju ovog dela, uključujući sve potrebne izmene i slobodu prilikom izvođenja. Mali princ može postati mala princeza. Roman je poslužio samo kao inspiracija za preispitivanje sebe i otvaranje određenih pitanja.
Tokom realizacije ovog rada sarađivala sam sa svojom mentorkom, profesorkom na pred­metu Grafika knjige, Oliverom Batajić Sretenović i sa profesorom na predmetu Anima­cija, Rastkom Ćirićem, kome sam posebno zahvalna jer mi je pomogao da pojmim flipbuk kao nezavisnu dramaturšku celinu.
Zbilo se, ne shvatajući na početku u potpunosti značaj toga, da sam uspostavila sklad između svog privatnog života i profesionalnog usavršavanja. To, nadam se, doprinosi toplini, autentičnosti i istinitosti dela.
U daljem tekstu, pokušaću da odbranim svoj rad pozivajući se na sadržaj romana Mali princ, istražujući literaturu iz oblasti animacije i upotrebe animacije u formi knji­ge. Baviću se pitanjima dečjeg stvaralaštva, kao i teorije značenja bajki. Izneću sopstvena viđenja i zaključke do kojih sam došla u procesu rada.

U POČETKU UMETNOST BEŠE SINKRETIČNA
U umetnosti se pojmom sinkretizam označava jedinstven oblik za više umetnosti; prvo­bitni pojam umetnosti u kome se objedinjuju igra, muzika, crtež i književnost. Umetnost nastaje iz potrebe da se izrazi zadovoljstvo, raspoloženje, radost, tuga i bol. Jedna od potreba jeste i želja da se saopšte viđenja i doživljaji, koji nalaze oslonac u subjektiv­nim stanjima duha. Značajno mesto u umetničkom stvaranju zauzima i potreba da se čovek oslobodi unutrašnje tenzije i psihološkog tereta. Potreba za lepim stalni je čovekov pratilac i njoj pripada zasluga što je umetnost uopšte u stalnom razvoju. Potreba za le­pim leži u osnovi smisla i svrhe umetničkog stvaranja. (Veličković, Đorđević 1998: 12)
Počeci umetničkog stvaranja nalaze se u davnim vremenima kada je čovek osetio potrebu da iskaže zadovoljstvo što je uspešno završio lov i podmirio svoje potrebe u hrani. Izražavanje zadovoljstva i težnja za lepotom nisu bili izdiferencirani. Bio je to spoj različitih sredstava i načina izražavanja. Jedinstvo umetničkog izražavanja, i pored postepene diferencijacije i osamostaljivanja pojedinih umetnosti, dugo je bilo karak­teristika u staroj Kini, Indiji i Grčkoj. Dok su se drugi stvaraoci služili bojama, linijama, tonovima, kamenom, drvetom i drugim materijalima da bi izrazili svoj do­življaj sveta i života, pisci su se služili jezikom. Vremenom su nastajale razne vrste umetnosti: arhitektura, vajarstvo, slikarstvo, muzika, književnost, pozorišna umetnost, film, ples, umetnička fotografija. Praktični predmeti često imaju umetničku vrednost pa otuda niz primenjenih umetnosti. Danas su uzajamni odnosi i prožimanja različi­tih vrsta umetnosti još izrazitiji. Književnost, radio, televizija i film u stalnoj su stvaralačkoj povezanosti. Pesnički, prozni ili dramski izraz prožet je muzičkim ili slikarskim tehnikama i postupcima. Razvitak sredstava masovnih komunikacija sve vi­še ide ka velikoj sintezi različitih vrsta umetnosti. (Veličković, Đorđević 1998: 17)
Umetničko delo jeste skup bogate emotivnosti i razvijene misaonosti. Njime se uvek pre­nosi neka misao, ideja, poruka.
Egziperijeve misli, pretočene u tekst ovog romana, natopljene su bojama i pokretima koji­ma sam u svom radu dala novi život, onako kako sam njegove ideje videla očima i srcem.
Sve dok budem pokušavala da stvaram vraćajući se, makar indirektno, ovom delu, biću srećna jer sam uspela da sačuvam dete u sebi. Povezala sam književnost, crtež, animaciju i knjigu. Onaj ko se bavi umetnošću, ne može biti jednostran.
Moj rad je dokaz da se različite vrste umetnosti upotpunjuju. Tekst Malog princa jeste podsticaj za moj rad iz oblasti primenjene umetnosti. Izražajno sredstvo književnosti jeste reč. U svakom mom crtežu su reči koje mogu pojasniti radnju i pokrete. Moji crteži daju novi smisao i novu snagu Egziperijevom delu, dok suština ostaje ista.
Namera da se gleda srcem i da se poštuju vrline: ljubav, odanost, prijateljstvo… jeste suština Malog princa i mog pokušaja da dam doprinos trajanju njegovih poruka. Moj rad je jedan od dokaza da prave vrednosti jesu svevremene.

CRTEŽ DETETA
Često smo fascinirani crtežima male dece i pitamo se zašto ona crtaju baš na takav način. Zanima nas šta ti crteži znače. Proučavamo ih pokušavajući da saznamo kako se dete razvija, šta misli, šta želi i kako se oseća. Postavljen je veliki broj pitanja o dečjim crtežima, kao što su: zašto im dimnjaci sa krovova klize, zašto je kuća manja od cveta, zašto između neba i zemlje zjapi velika praznina…?

Istorija
Kako priča kaže, proučavanje dečjih crteža započelo je jednog kišnog dana kada je Italijan po imenu Korado Riči (Corrado Ricci) potražio zaklon od kiše u natkrivenom prolazu.
Dok je čekao da kiša prestane, pažnju su mu privukli grafiti na zidovima. Video je draže­sne i pomalo nezgrapno nacrtane slike koje bi svako prepoznao kao delo dečjih ruku. Ri­kija su zainteresovali ti crteži i počeo je da se pita šta je to u njima što ih razlikuje od konvencionalne umetnosti odraslih. Tako počinje njegovo proučavanje dečje umetnosti. On nije bio prvi koji se posvetio tom predmetu istraživanja, ali njegova knjižica Umetnost male dece, objavljena 1887. godine, dovela je do prave eksplozije zanimanja za dečije crteže.
Neosporno je da deca crtaju vekovima, na zidovima, papiru, pločicama ili u prašini. Ipak, sačuvan je mali broj njihovih izvornih crteža. Pronađen je crtež na pločici star oko tri hiljade godina za koji se pretpostavlja da je rad deteta iz mlađeg bronzanog doba. Drugi primeri su crteži koje su uradila deca iz porodice Bronte. Emili Bronte (Emili Bronte) imala je deset godina kada je 1829. godine izradila studiju ptice kamenjarke.
Jedan od razloga što je preživeo mali broj primera dečije umetnosti pre devetnaestog veka mogao bi biti taj da su naši preci sasvim drukčije od nas danas tretirali period detinjstva. Možda su dečije veštine smatrane nesavršenim i inferiornim u odnosu na sposobnosti odraslih i nedovoljno vrednim da bi se zabeležile i sačuvale. Naravno, ni crteži „običnih“ odraslih osoba nisu se čuvali. Preživela su samo dela poznatih umet­nika ili uspešnih amatera. Tek tokom osamnaestog veka rađa se nova psihološka klima i dolazi do porasta interesovanja za period ranog detinjstva. Za to je, pored ostalih, za­služan Žan-Žak Ruso (Jean-Jacques Rousseau), filozof i prosvetitelj rođen davne 1712. godine. On je smatrao da je detinjstvo posebna i značajna faza u našem odrastanju. Ruso je rekao: „Dete je dete, ne odrasla osoba.“ Time nam ukazuje na razlike između dece i odraslih.
Deca poseduju sopstvene načine razmišljanja i rešavanja problema koji nikako nisu manje vredni od načina na koji to odrasli čine. Pošto se tada veoma malo znalo o ponašanju, postupcima i razvoju dece, neki pisci poput Čarlsa Darvina (Charles Darwin) posvetili su se praćenju i pravljenju detaljnih zapisa o razvoju dece, najčešće sopstvene. Takvu vrstu studija nazivali su „biografija beba“. To su bili dragoceni izvori informacija.

Prvi crteži
Kreativna aktivnost je važan elemenat u razvoju deteta, ne zbog stepena završenosti ili „tačnosti“ crteža nego zbog razvijanja kreativnog načina razmišljanja. Deca uče da uvek postoji više načina da se neki problem reši. Činjenica je da većina male dece crta voljno i sa oduševljenjem. Njihovi crteži urađeni su uglavnom smelo, bez sujete i stida. Nije im potrebna obuka, većina samo „pokupi“ način crtanja svakodnevnih objekata ili ga sama izmisli. Mališani često razvijaju neku vrstu šeme za svaki predmet i uživaju u stvaranju čarobnih kompozicija. Kasnije, spontanost i oduševljenje, nažalost, blede. Kada stigne do kasnog detinjstva i ranog mladalaštva (adolescencije), većina dece nerado crta. Njihovi crtački pokušaji tada često uključuju veliki trud i želju za preciznošću o čemu svedoči korišćenje lenjira i gumice. Neka odustaju od crtanja. (Koks 2000: 16)
Verujem da se većina odraslih seća svojih prvih crtačkih pokušaja, ali ako neku prosečnu odraslu osobu zamolite da vam nešto nacrta, otkrićete da većina njih nije spremna za to, pravdajući se time da ne umeju da crtaju. Ako pristanu, videćete da im je neprijatno, da se unapred pravdaju i da, gotovo po pravilu, imaju negativno mišljenje o svojim crtežima. Svi odrasli su nekada bili deca, kao i tvorac Malog princa koga nisu podržali. On je, kako sam kaže, u svojoj šestoj godini napustio sjajnu slikarsku budućnost. Savetovali su mu da se okane crtanja zmijskog cara spolja ili iznutra i da se pozabavi geografijom, istorijom, računom i gramatikom. (Egziperi 2001: 7) Poslušao ih je i naučio da upravlja avionom. Našao je način da poleti iako je bio obeshrabren neuspehom svojih crteža.
Za razliku od njega, ja sam imala tu sreću da odrasli razumeju moje crteže. Bilo mi je se­dam godina kada je učiteljica savetovala mojim roditeljima da me upišu u neki slikarski atelje. Koliko se sećam, na takav savet inspirisao ju je moj crtež princa i princeze na letećem ćilimu. Kao dete, kod kuće sam stalno crtala, ali posle njenog podsticaja puno vremena sam provodila u ateljeima. Od malena volim svoj poziv. Velika je sreća kada postoji podrška i mogućnost da sami biramo čime ćemo se baviti tokom svog života.
Prirodnost je glavna osobina prvih crteža. Neki umetnici pokušavaju, ugledajući se na dečje crteže, da prizovu tu spontanost. Deca nesvesno stvore ono što se oni godinama trude da postignu.
Nisam želela da oponašam delo deteta, već da crtam ležerno i rasterećeno, ne raz­mišljajući svesno o naučenom. Ugledala sam ruže ispred kuće i, razmišljajući o pro­laznosti, počela da crtam. Nacrtala sam ružu. Potom sam nacrtala još dosta ruža, ali ova prva mi je ostala najdraža. Ona je bila reper za sve ostale ilustracije iz knjižica. Trudila sam se da postignem stilsko jedinstvo crteža. Od boja izabrala sam plavu, crvenu, žutu, narandžastu, braon i zelenu. Prvo bih ono što želim da prikažem uokvirila crnim rapidografom, a zatim obojila unutrašnjost.

ANIMACIJA
Pojam
Termin animacija potiče iz latinskog jezika i može se navesti najmanje četiri reči koje imaju isti koren i čije se značenje kreće u okviru ovog pojma. ANIMA je imenica ženskog roda koja označava vazduh, vetar, disanje, život i dušu. Imenicom muškog roda ANIMUS označava se najpre život i životna snaga, onda duša, pa duh, zatim um i razum, konačno, mišljenje i rasuđivanje. Imenica ženskog roda ANIMATIO označava bitno svojstvo ži­votnosti i vitalnosti svih bića. Glagol ANIMARE znači najpre napuniti vazduhom, zatim disati i, najvažnije, udahnuti život, oživeti. (Munitić 2007: 25)
Teoretičar filma i stripa, scenarista i režiser Ranko Munitić, prema ovako obuh­vaćenom značenjskom krugu, pojam animacije određuje dvostruko: s jedne strane kao PO­KRETANJE NEPOKRETNOG, a s druge strane kao OŽIVLJAVANJE NEŽIVOG. Pokrenuti nepokretno odnosi se na animaciju kao tehničku mogućnost, a oživeti neživo upozorava metaforički na kreativnu, umetničku moć.

Manuelna animacija
U globalnom smislu, postoje: manuelna animacija, mehanička animacija, tehnička ani­macija i kibernetička animacija. Pozabavila sam se manuelnom animacijom. Ona pod­razumeva pokretanje izvesnih materijala pred našim očima najjednostavnijim fizičkim i optičkim zahvatima. Popularni primeri su: kaleidoskop, taumatrop, kineograf, svi oblici manuelne lutkarske animacije karakteristične posebno za pozorište lutaka, bez obzira na to da li se „telo“ lutke pokreće ljudskom rukom skrivenom u njenoj odeći ili koncima kojima se odozgo upravlja i za različite forme teatra senki.
Kaleidoskop Dejvida Brustera (David Brewster) poznat je od 1816. godine. To je cev koja pomoću sistema malih ogledala omogućava beskonačno kompoziciono variranje šarenih komadića stakla. Taumatrop Džona Airtona Perisa (John Ayrton Paris), od 1825. godine predstavlja dve tematski povezane sličice nacrtane na obema stranama malog diska snab­devenog trakama. Kad se disk zavrti pomoću traka, sličice se stapaju u jedinstvenu celi­nu. Kineograf Džona Barnsa Linet (John Barnes Linnet), od 1868. godine jeste albumčić crteža-faza čije brzo listanje stvara utisak kontinuiranog pokreta. (Munitić 2007: 26)

„Uhvatiti“ bit
Istorija vizuelnih umetnosti pokazuje nam da sirovi crtež i rudimentarna skulptura spadaju u najstarija izražajna sredstva ljudskog roda. Tim „prikazima“, od samog početka, ne nastoji se toliko opisati celina bića ili predmeta, već prvenstveno sugerisati „bit“, uhvatiti „ideju“, naznačiti „dušu“ odabranog motiva. Naročito crtežom, nastoji se vizue­lizovati ne samo „znak“ već i „energija“, ne samo telo nego i pokret odabranog fenomena. (Munitić 2007: 342) Prirodno je da crtež teži pokretu, neodvojivom elementu prirode, života i bića.
Redukovati životnu činjenicu na vizuelni simbol, a zatim toj tvorevini vratiti pokret jedna je od najstarijih težnji umetnika, od pećinskog čarobnjaka do modernog kiberneti­čara. (Munitić 2007: 343)
Naš predak pokušavao je vizuelizovati kretanje sve dok se slikarstvo nije emancipovalo i postalo svesno svojih realnih mogućnosti. Taj nivo svesnosti ubija igru, zadovoljavanje malim, jednostavnim usled vezanosti za statični prikaz na platnu, papiru ili zidu pre­krivenom linijama i bojama. Naše dete pokušava crtežom „uhvatiti“ bit i pokret, sve dok ga škola ne nauči usvojenom, opšteprihvaćenom modelu slikarstva. Tada ono stiče znanje o perspektivi, modeliranju, kolorisanju i kompoziciji i uglavnom gubi sposobnost spontanog prikazivanja pokreta. Uplaši se da nije doraslo, ali dete vidi srcem i to je najveći kvalitet.
Sinteza grafičkog znaka i kinetičke ambicije nije karakteristična samo za predisto­rijske „izložbe“ u Altamiri i Laskou. Osnovne intencije tih prikaza možemo i danas pronaći u crtežima dece, naročito predškolskog uzrasta, u vremenu pre no što ih nastava privede ukalupljenom radu. Učenjem pravila tehnički se napreduje, ali se gubi dečja ne­posrednost. Naša profesija najbolje odražava duh deteta.
Animacija odgovara dvema prastarim kreativnim željama. Prva je da se slikom ili skulpturom uhvati suština, obelodani duša pojavne činjenice, a druga da se tako „skraće­ni“ znak pokrene. To je omogućila tek tehnološka formula „sličicu po sličicu“.
Današnje dete, kao i naš pradavni predak, nastoji nacrtati dušu i energiju objekta.

Sličica po sličica
Sve što se miče, posebno sve što se miče zato što poseduje život, animirano je. Sve se može animirati i oživeti zahvaljujući famoznoj formuli „sličicu po sličicu“. Dovoljna je mašta i volja da se „oživi neživo“ kako bi animacija postala dostupna svakome, bez obzira na iskustvo, godine, znanje i raspoloživa sredstva. Umesto slike na papiru ili celuloidu, neki umetnici crtaju faze u pesku, blatu, prašini, uljanoj boji, testu, plaste­linu, želatinu. Svaka lucidno iskorišćena ekscentričnost može postati subjektom ili objektom animiranog dometa. (Munitić 2007: 68)
Kada crtamo, nemoguće je da dvaput, a kamoli više puta, rukom povučemo istu liniju ili isti namaz boje. Rezultat je uvek, nesumnjivo, drugačiji. Crteži rađeni rukom jesu unikati koje stvara i u potpunosti određuje crtač. Kada se takve rukotvorine, na kojima je jasno pre­poznatljiv autorov individualni rukopis, animiraju, dobija se rukom zapisan pokret. Le­pota animacije satkane od crteža koji su proizišli samo iz mašte i ruke autora, jeste ta što je to delo koje ništa niotkuda ne preuzima, ni u celini ni u najsitnijem detalju, sve se stvara ni iz čega od početka do kraja i što je ostvarenje u kojem ništa ne postoji bez razloga.
Animiranjem principom „sličicu po sličicu“ moguće je stvoriti pokret kakav ne postoji u „prirodi“. Dakle, može se oblikovati nova stvarnost. Moguće je po volji stvarati ka­rakter, profil, vrstu i sadržaj pojedine kretnje, ali i globalni pokret junaka. Dovoljno je izvesnom gestu oduzeti ili dodati nekoliko faza pa da taj pokret poprimi sasvim raz­ličit, poseban, neponovljiv karakter. Brojem i vrstom faza između dve granične tačke pokreta autor određuje ritam i trajanje pojedinog prizora. Kada sam animirala let ptice, oduzimanjem i dodavanjem faza menjala sam brzinu tog leta.
Ranko Munitić, u svojoj knjizi Estetika animacije, piše: potpunom slobodom u koncipi­ranju, moduliranju i nizanju pojedinih faza, autor ne samo da nadilazi konvencionalnost poznatih oblika kretnje, već stiče mogućnost da svaku dinamičku vrednost ostvari u dru­gačijoj, slobodnoj, izvornoj temporalnoj formi. Oblikujući svoju izvornu predmetnost, svoj animacijski prostor, prizor i pokret, animator ujedno modelira i vlastitu meru trajanja, neponovljivu vremensku dimenziju svog vizuelnog organizma. (Munitić 2007: 50)
Nameće se potreba za preciznim i promišljenim povezivanjem svake faze sa prethodnom i sa narednom fazom, odnosno fazama. Neophodan je kontinuitet i utvrđen redosled. Treba pažljivo zamisliti i izmaštati svaku sliku i tok radnje.
Za svaku svoju knjižicu prvo sam osmislila značenje i radnju. Zatim sam za svaku anima­ciju stvarala crteže koje sam skeniranjem prebacila na kompjuter kako bih ih poređala i proverila tok radnje. Pošto broj sličica određuje trajanje prizora, trudila sam se da svaki moj flipbuk sadrži isti broj sličica.
Flipbuk od slika rađenih rukom izgleda sveže jer se vidi greška ljudske ruke i otpor materijala.

FLIPBUK
Animacija toliko toga može pojednostaviti i učiniti razumljivim bez visokog nivoa stručnosti, a primamljiv flipbuk pravi je dokaz toga.
Ideja se pripisuje Francuzu Pjeru Iberu Devinju (Pierre-Hubert Desvignes) iz 1860. godine, međutim, engleski litograf Džon Barns Linet (John Barnes Linnett) prvi je, 18. marta 1868. godine, podneo patent pod nazivom: „Kineograf nova optička varka“ („The Kineograph a new optical illusion”). Dakle, veruje se da je Džon Barns Linet izmislio ovu i danas popularnu knjižicu i to četrdeset godina posle pojave prve fotografije. On je shvatio prednosti predstavljanja slika u linearnom nizu. Kineograf je ubrzo postao veoma popularan, bio je fascinantan oblik zabave za decu i odrasle. Sa svojom jednostavnom i šarmantnom formom animacije, kineograf je postao jedan od najtraženijih optičkih igračaka u kasnom devetnaestom i početkom dvadesetog veka. To je knjižica sa po jednim faznim crtežom na svakoj strani. Svaka iscrtana strana unapređuje scenu sa prethodne strane. Kada se stranice palcem brzo listaju, redosled slika stvara iluziju pokreta. Uve­zane sličice se smenjuju. Gledalac sam stvara ručnu projekciju. Pre uvođenja fotografija, svaki flipbuk, knjižica-kineograf, bio je unikat.
Dvadeset i šest godina kasnije, 1894. godine, Maks Skladanovski (Max Skladanowsky), filmski stvaralac iz Nemačke, među prvima je predstavio kineograf sa fotografijama. Iste godine je Herman Kasler (Herman Casler) ovoj knjižici dao mehaničke elemente i napravio uređaj pod nazivom mutoskop. Mutoskop je usavršena verzija kineografa. Kada su se jednostavnoj knjižici dodali mehanički delovi: ručica za okretanje, bubanj, postolje i špijunka ili otvor za gledanje, usavršeni kineograf nazvan je mutoskop. Mutoskop je imao fotografije koje su jedna iza druge bile postavljene na bubanj ili pokretni točak. Bubanj se kontinuirano okretao pomoću ručice koja se nalazila sa strane aparata, a duži­na pokretnih slika iznosila je čak nekoliko minuta i posmatrala se kroz otvor na aparatu.
Od svog osnivanja, kineograf je korišćen od strane poslovnih kompanija kao promotivno sredstvo. Često su ga uspešno koristili za reklamiranje svega, od automobila do prehram­benih proizvoda, kao i filmova… Zanimljivo je da se u prošlosti ovakva knjižica mogla naći i u kutiji žitarica. Ipak, nisu postojali uslovi da se sačuva veći broj starijih primeraka u reprezentativnom stanju. Uglavnom su istrošeni. Kratkotrajna i zabavna priroda flipbuka objašnjava njegovu krhkost. Kasnije, flipbukove smatraju umetnošću i često ih koriste prilikom objavljivanja kolekcija fotografija. Mnogi od njih su pro­dati kolekcionarima. Retki kineografi s kraja devetnaestog i s početka dvadesetog veka prilično su skupi, a često ih možemo videti u filmskim muzejima u svetu.
Ovaj pravi mali prenosivi bioskop bez kamere, kineograf, dugo vremena poznat kao džepni bioskop, širom sveta nazivaju različitim imenima. Na engleskom jeziku ova manuelna animacija se naziva flipbuk (flip-book), dok je Francuzi nazivaju folioskop (folioscope), a Nemci daumenkino (daumenkino), tj. „palac bioskop“. Flipbuk poznat je i kao: knjiga koja treperi, knjiga-zvrčka, živa slikovnica i ručni bioskop. Meni je najbliskiji naziv flipbuk. Zato se služim njime. Sa takvom formom animacije prvi put sam se susrela pod tim imenom.
Magija flipbuka, koji predstavlja vezu između knjige, serije crteža i animirane slike, dodiruje sve, bez obzira na uzrast ili nacionalnost. Ne zahteva posebna znanja i ima univerzalnu karakteristiku. Moguće je da deca i odrasli svih uzrasta uživaju u izradi sopstvenih flipbukova.
Danas postoji međunarodni festival animacije (The London International Animation Festival – LIAF) koji sponzoriše takmičenje flipbukova. U izazovu učestvuju ovakva dela različitih veličina i stilova iz celog sveta.
Izabrala sam format flipbuka jer me asocira na trenutak. To je animirana knjižica koja se gleda samo par sekundi. Više takvih knjižica podrazumeva više kratkih priča pove­zanih u celinu. Dakle, to je više trenutaka objedinjenih istom temom, porukom. Flipbuk predstavlja primitivan oblik animacije, vezuje se za početak animacije, a dete koje se, takođe, vezuje za početak, početak života, možda bi najpre tako animiralo crtež. Mali princ bi sigurno stvarao crtež po crtež, pa bi ih povezivao, pre nego što bi uključio neki profesionalni kompjuterski program.

BAJKA I POTREBA ZA MAGIJOM
Bajka je posebna književna vrsta koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, a prisutni su i karakteristični rodbinski odnosi. Pojavljuju se i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza. Takođe su prisutna i čudesna bića poput zmajeva, ala i aždaja, vila, vilenjaka i patuljaka. Junak je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu koja ga potom prisiljava na rešavanje teških zadataka. Motivacije, tj. pobude i namere koje navode lica na postupke, pridaju bajci potpuno osobitu, jarku boju i najpromenljiviji su element bajke. Radnja bajke sastoji se iz tri dela, zapleta, razrade i zaključka i zasniva se na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. Bajkom se, morfološki, smatra svaki razvitak od nanošenja štete ili nedostataka, preko međufunkcija, ka dru­gim funkcijama upotrebljenim kao rasplet. Takav razvitak je tok bajke. Jedna bajka može imati više tokova. (Prop 2012: 109)
Bajke najčešće imaju srećne završetke. Istovremeno se obraćaju svim nivoima ljudske ličnosti, komuniciraju na način koji doseže i do neobrazovanog dečijeg uma i do uma kultivisane odrasle osobe. Za razliku od odraslih, dete ima puno poverenje u sve ono što mu bajka kazuje, jer se njen pogled na svet najčešće poklapa sa njegovim.

„Dete, čista nepomućena čela
I očiju snenih od čuda!
Mada vreme leti, a mene i tebe
Pola života deli,
Tvoj ljubavi pun osmeh zacelo pozdraviće
Ljubavni dar – bajku.“
Luis Kerol (Lewis Carroll)

Za dete ne postoji jasna granica koja odvaja predmete od živih bića. Ukoliko ne razumemo ono što imaju da nam kažu kamenje, drveće i životinje, razlog je taj što nismo dovoljno s njima usklađeni. Detetu koje pokušava da shvati svet izgleda razumno da očekuje odgovore od predmeta koji pobuđuju njegovu radoznalost. (Betelhajm 1979: 60)
Čitanjem bajki, može se naučiti više o unutrašnjim problemima ljudskih bića i o is­pravnim rešenjima njihovih teškoća u ma kojem društvu. Detetu su potrebne ideje o tome kako da sredi svoju unutrašnju kuću, pa da na tim osnovama stvori red u svom životu. Bez razdoblja verovanja u magiju dete nije kadro da se suoči sa strogim zahtevima života od­raslih. Prisećajući se uspeha junaka iz bajki, ono smatra da može učiniti istu čaroliju, sprijateljiti se, voleti, pobediti nevolje, izdići se nad zlim pojavama i teškim situa­cijama. Stvara uverenje da će budućnost sve ispraviti. Više od svega, dete želi podršku za svoje još nejako verovanje da će jednog dana, odrastajući, vredno radeći i sazrevajući, biti pobednik.
Informacije o dubljem smislu najbolje prenosi književnost. Priča treba da zadržava pažnju deteta, da ga zabavlja, pobuđuje njegovu radoznalost, a da bi obogatila njegov život, treba da podstiče njegovu maštu. Pomaže mu da razvija svoj intelekt i da razjašnjava svoja osećanja. Treba da bude u skladu sa njegovim strepnjama i težnjama, da u potpunosti priznaje njegove teškoće i da ukazuje na rešenja problema koji ga uznemiravaju. Bajkovita priča, koja je istovremeno povezana sa svim aspektima ličnosti deteta, podržava dečije pouzdanje u sebe samo i u budućnost i pruža mu potrebnu dozu magije.

MALI PRINC JE VIŠE OD BAJKE
Mali princ je više od bajke zato što je priča i za decu i za odrasle. Dečji svet podrazu­meva bajkovitost upravo zato što deca svet gledaju srcem. Svet odraslih može postati veoma ozbiljan i često surov što je u suprotnosti sa bajkovitošću. Egziperi je postavio pitanja na koja čovek može odgovoriti od najranijeg detinjstva do pozne starosti. Javljaju se pitanja koja čovek sebi postavlja kroz čitav život. Srećom, većina odraslih ljudi ima potrebu da održava vezu sa ranim periodom života. Ovo delo upravo jeste ta spona, velika podrška odraslom čoveku da ne zastrani i ne zaboravi da je bio dete. Zbog toga se odrasli ljudi vraćaju na ovu literaturu. Ova knjiga jeste jedinstvena ili je veoma malo njoj sličnih knjiga, koje mogu surovu stvarnost odraslih obojiti plemenitošću i zadržati osmeh na odraslim licima. Upravo u tome jeste suština, roman sa bajkovitim sadržajem.
Mali princ (Le Petit Prince) je najpoznatija novela francuskog pilota Antoana de Sent Egziperija iz 1943. godine. Prevedena je na preko 180 svetskih jezika i prodata u više od osamdeset miliona primeraka, što je čini jednom od najprodavanijih knjiga sveta. Knjiga je poznata i po svojim ilustracijama. Njih je crtao sam autor, kako bi čitateljima bolje dočarao svoje likove.
Pripovedač je dugo živeo sam, sve dok mu se avion nije pokvario na sred pustinje Sahare. Ostao je sam sa količinom pitke vode samo za 8 dana. Sutradan je sreo dečaka koji ga je zamolio da mu nacrta ovcu. Bio je iznenađen jer dečak se nalazio hiljadu milja daleko od nekog nastanjenog mesta, a nije izgledao izgubljen, ni umoran, ni žedan, ni prestrašen.
U očima Malog princa vrca čuđenje deteta te mu se zvezde smeše. Ako nam je duša još čista, bićemo manje usamljeni i nesrećni. Pripovedač, pošto nije znao da nacrta ovcu, nacrtao je slona u pitonu, i na njegovo iznenađenje, princ je rekao: „Ne! Neću slona u zmijskom caru. Zmijski car je vrlo opasan, a slon je ogroman. Kod mene je sve tako malo. Meni treba ovca. Nacrtaj mi ovcu!“ (Egziperi 2001: 10)
Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja crtanja ovce, pripovedač nacrta kutiju, a dečak je u kutiji video ovcu i rekao da mu baš takva treba. Mašta nam pomaže da zamislimo sve što poželimo. Ako gledamo srcem, i u praznoj kutiji naći ćemo ono što nam je potrebno. Dom Malog princa je asteroid ili planeta, mala kao kuća, sa tri vulkana (od koja su dva aktivna) i ružom. Egziperi ga je locirao kao asteroid B612, a to je jako važno u konceptu knjige, jer pripovedač objašnjava da odrasli mogu zamisliti tu planetu samo ako se kaže tačna brojka. Malom princu nije potrebno materijalno bogatstvo. Deca imaju razvijen unutrašnji život u kome pronalaze raskoš.
Princ i pripovedač vode raspravu o činjenici da ovce jedu cveće, imalo ono bodlje ili ne. Ubrzo je pripovedač bolje upoznao taj cvet. Na planeti Malog princa rasli su razni cvetovi i korisne biljke, ali i opasni baobabi. Opasni, jer ako narastu preveliki, mogu mu uništiti planetu. Zato ih princ svako jutro čisti sa planete dok su još mali. Jednom prilikom, princ je na planeti našao za njega veoma posebno i neviđeno seme i pustio ga da raste. Iz njega je narasla ruža. Princ je vodio dug razgovor sa taštom ružom, koja ga je terala da je stavi pod stakleno zvono i da se prema njoj odnosi na poseban način. Princu je to dosadilo i oprostio se sa cvetom, pa krenuo na put. Obišao je nekoliko planeta, sa samo po jednim čovekom na njoj, a u tim poglavljima pripovedač opisuje razmišljanja odraslih ljudi, kao i razliku razmišljanja odraslih i dece. Deca su tolerantnija od odraslih. Mali princ poštuje različitosti, ali ne trpi sujetu i sebičnost odraslih. Nije ga zaintere­sovao kralj sa prve planete koji je vladar svega, dakle celog Svemira. Princu je bilo dosadno i napustio je kralja iako ga je kralj imenovao ministrom i ambasadorom samo da ostane na njegovoj maloj planeti. Deca ne prihvataju podmitljivost jer ne vide moć u materijalnoj dobiti niti u društvenom položaju.
Mali princ je otišao i sa druge planete sa istim zaključkom kao i onim kad je napustio kralja. Nije se osvrtao na zahteve hvalisavca da mu se divi i da mu kliče. Deca shvataju prazninu hvalisavosti i ne prihvataju privid i lažne vrednosti.
Na trećoj planeti princa nije zainteresovao pijanac koji pije da zaboravi svoju sramotu što pije. Dečje oči razlikuju lažna osećanja od stvarnih težnji za promenom. Shvataju da čovek ne treba da radi ono čega će se stideti. Gramzivost odrasle može dovesti do pomisli da mogu sve posedovati i kupiti novcem. Poslovni ljudi bi prisvojili sve što može da se prebroji. Poslovni čovek misli da poseduje zvezde jer se prvi toga setio. Broji zvezde da bi ih kupio. Ne shvata da mu se takvom kakav je zvezde nikada neće smešiti. Samo čistom dušom možemo uživati u sjaju zvezda i čuti ih kao zvona. Princ se čudi jer zvezde ne služe ničemu poslovnom čoveku, niti on treba njima, a prinčevoj ruži i vulkanu je princ potreban, jer ih održava. Važna je uzajamna povezanost. Jednostrano posedovanje ne vodi duhovnom zadovoljstvu. Princ voli zalaske sunca i divi se fenjerdžiji koji može da ih vidi svakog minuta. Svaki minut fenjerdžija mora da pali i gasi fenjer jer na njegovoj planeti dan traje jedan minut. Takođe, princ misli da je fenjerdžija jedini u kome bi imao prijatelja jer se jedini brine o nečem drugom umesto o sebi. Dečije srce je spremno da daje i da prima. Nažalost, malo je odraslih koji misle na lepotu uzajamne pažnje i brige za druge. Radoznalost i istraživački duh često napuštaju odrasle koji zaborave svoje dečije snove. Stari geograf sa šeste planete nikad ne napušta svoj sto, već čeka istraživače da istražuju za njega. Princ se razočarao jer geografu nisu bili važni ni cvet ni to da li je vulkan ugašen ili aktivan. Odrasli mogu postati bezvoljni i dosadni. Geograf rastužuje princa rekavši mu da je cvet kratkotrajan. Na savet geografa, princ je posetio Zemlju. Sleteo je u pustinju Saharu i tu sreo zmiju koja mu kaže da ga može vratiti na njegovu planetu, jer onaj koga dotakne, vraća se u zemlju iz koje je došao.
Pustinjski cvet, koga je našao na putu rekao je princu da nema puno ljudi, samo šest, sedam. Princ se uspeo na jednu planinu i od eha pomislio da su ljudi, a od litice da je čitava Zemlja, pa se jako zabunio. Nakon što je prešao pesak, stenje i sneg, otkrio je jedan put koji ga je odveo do bašte ruža. Razočarao se jer je shvatio da njegova ruža nije jedinstvena. Princ je ruži verovao bezuslovno. Nije imao potrebu da preispituje da li je njegova ruža jedin­stvena. Samo deca gaje bezuslovno poverenje. Princa je uplašila pomisao da bi njegova ruža mogla saznati za njegovo otkriće. Plašio se kako će ona podneti istinu da postoji mnoštvo takvih ruža. Da ruža ne bi zaplakala, on bi se žrtvovao i prihvatio bi sve njene nedostatke. Onda se pojavila lisica koja mu je objasnila da je njegova ruža posebna jer ju je on pripitomio i ona je pripitomila njega. Na primeru odnosa između princa i sebe, lisica mu je objasnila šta znači reč „pripitomiti“. Tako ju je on „pripitomio“. Nakon još nekoliko dana puta pripovedač se vraća u Saharu, i to osmog dana nakon svog pada, kad on i princ ostaju bez vode. Princ mu je pomogao da nađe bunar. Kada su popili vodu, pripovedač se vratio na posao.
Sutradan je princ bio spreman za povratak na svoju planetu. U predposlednjem poglavlju, na­lazi se važna životna pouka. Ako voliš jedan cvet, koji se nalazi na nekoj planeti, onda je prijatno noću posmatrati nebo, tad su sve zvezde rascvetane.
U dečijim očima zvezde su uvek nasmejane.
U Malom princu Egziperi se dotiče važnih pitanja našeg vremena kao što su usamljenost, površnost, želja za vlašću, poverenje, prijateljstvo, tolerancija, požrtvovanost…
Osnovni problem jeste poljuljani sistem vrednosti.

PITANJA I ODGOVORI
Pitanja koja postavlja Mali princ bitna su i za dete i za odraslog čoveka. Ona su istovre­meno svemirska i zemaljska. Svevremena su u širem i u užem smislu, u vremenu trajanja jednog ljudskog života i u trajanju više generacija.
Za svako pitanje odredila sam po jednu reč koja me asocira na odgovor. Dok sam radila skice, te reči poslužile su mi kao reči vodilje. To su: ruža, veza, mir, kruna i oko.
Pokušala sam za svaki flipbuk da osmislim naraciju koja je jednostavna, jasna i u kojoj se svi simboli prepoznaju i nešto znače.

RUŽA – Šta je to prolaznost?
Geograf na šestoj planeti kaže princu da ne beleži ruže jer su one prolazne i uskoro će nestati, a geografi pišu samo o stvarima koje su večne.
– Ali šta znači „prolazno“?, ponovi Mali princ koji nikada u svom životu nije odustajao od već postavljenog pitanja.
– To znači „ono što će ubrzo nestati“.
– Moja ruža će uskoro nestati?
– Naravno. (Egziperi 2001: 39)
Mali princ se uplašio za svoju ružu. Kada se zapitamo o prolaznosti uplašimo se za one koje volimo da ih više neće biti. Prolaznost podrazumeva transformaciju. Da, sve prolazi, ali ne nestaje potpuno, već se pretvara u nešto drugo, poprima novi oblik.
Na početku crvena ruža razlaže se na latice koje polete i formiraju crvenu pticu. Tokom leta, pre prelaska u pticu, latice se okreću u vazduhu i može se videti da su sa druge strane plave. Ptica u letu postaje plava i ponovo se razloži na latice koje formiraju plavu ružu.
Prvobitna ruža postaje opet ruža ali drugačija ruža. Menja se vremenom, kao i mi što se menjamo.

VEZA – Šta to znači pripitomiti?
Lisica kaže princu da ne može da se igra sa njim jer nije pripitomljena. On joj traži da mu objasni šta to znači. Lisica odgovara da to znači nešto što se davno zaboravilo. To znači stvoriti veze, a veza je potreba.
– Stvoriti veze?
– Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih de­čaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugome. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu. (Egziperi 2001: 44)
Za stvaranje veze potrebno je vreme i strpljenje. Odgovorni smo za svaku vezu koju stvorimo. Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi. Snaga prijateljstva je u stvaranju navike da se veruje nekome. To je uzajamno pripitomljavanje.
Šaka je pružena, lija je oprezno njuši, sa nepoverenjem. Okreće se i trči. Ubrzo se stapa sa gomilom lisica. Sve su crne, a njena njuška je narandžasta. Tokom trka lisica postepeno, jer je pripitomljavanje proces, menja boju, narandžasta boja njuške prelazi na telo i boji ga. Izdvaja se u gomili, razlikuje se. Druge lisice nestaju, a posebna, narandžasta lija pitomo se sklupča na šake sa početka.

MIR – Šta je ritual?
Rastemo, nalazimo smisao u životu i bezbednost u sebi samima. Gradimo svoj unutrašnji mir. Ako volimo jedan cvet, koji se nalazi na nekoj planeti, onda je prijatno noću po­smatrati nebo, tad su sve zvezde rascvetane. U određeno vreme posmatramo zalazak sunca i čekamo da se pojavi naša zvezda. Ona se pojavljuje uvek u isto vreme da bi se srce pri­premilo za taj čas radosti. To je naš ritual, obavljanje naše svečane radnje prema tačno propisanim i ustaljenim, simboličnim pravilima. To je stvaranje navike u određeno vreme. Ta navika se ponavlja. Bilo da je to ispijanje kafe ili gledanje zalazaka sunca, tada dajemo prostor svojim mislima. Postižemo svoj mir.
Ritual Malog princa je gledanje zalazaka sunca. U mojoj knjižici devojčica se spušta na zemlju i predano posmatra kako sunce zalazi. Na kraju se na nebu pojavljuju zvezde.

KRUNA – Zbog čega je vladaru potreban razum?
Mali princ traži kralju da vidi zalazak sunca.
– Naredite suncu da zađe.
– Kad bih naredio nekom generalu da leti od cveta do cveta kao leptir, ili da napiše tragediju, ili da se pretvori u morsku pticu, a general ne izvrši primljenu zapovest, čija bi to bila krivica, moja ili njegova?
– Vaša, odgovori odlučno Mali princ.
– Tačno. Od svakog treba zahtevati ono što on može da pruži, nastavi kralj. Ugled na pr­vom mestu počiva na razumu. Ja imam prava da zahtevam poslušnost, jer su moje zapovesti razumne. (Egziperi 2001: 27)
Na početku moj lik stavlja sebi krunu na glavu. Kruna se, kao simbol vlasti, povećava, pre­tvara se u čeljusti i guta glavu. Vlast hoće da uništi čoveka kao pojedinca. Moj lik nije dorastao zadatku, pa ga vlast uništava. Vladar nije bio razuman pa ga je kruna progutala.

OKO – Čije je srce slepo?
Srce odraslog čoveka je slepo. Odrasli misle da sve očima mogu videti, a bolje će videti ako ih zatvore. Ovca je u kutiji, dok je slon u zmiji, a odrasli to ne vide. Slep je onaj ko izgubi maštu i dete u sebi.
U jednom delu knjige piše da su baobabi kao odrasli ljudi, a za baobabe piše:
„… na planeti Malog princa bilo je, kao i na svim drugim planetama, plemenita bilja i korova… Na planeti Malog princa bilo je strašnog semenja, to je bilo semenje baobaba. Ako baobab ne iščupamo na vreme, nikada ga se ne možemo osloboditi. On preplavi celu planetu.“ (Egziperi 2001: 17)
Ako baobab shvatimo kao negativnu stranu odraslih, kao korov koji im ne da da vide srcem, onda on može da zameni oko odraslog.
Planeta srce opkoljena drvetom baobaba pulsira. Pretvara se postepeno u oko. Korenje baobaba nestaje i ostaje oko. Oko je otvoreno i u njemu nema ničega. Tek kada zažmuri, zvezde se pojavljuju. Eksplozija zvezda predstavlja maštu.

ZAKLJUČAK
Na pitanja Malog princa nudim odgovore, ali njih ima bezbroj i svako može naći svoje.
Flipbukove sam označila rimskim brojevima, odrasli ljudi ih razumeju.
Moj redosled je sledeći: I Šta je to prolaznost? – zapitamo se da li sve prolazi, da li nestaje, uplašimo se smrti, zatim tragamo za prijateljstvom; II Šta to znači pripito­miti? – stvaramo veze, utešili smo se; III Šta je ritual? – tražimo svoj mir, nešto samo svoje, naviku ili nešto u čemu uživamo ili se pak pronalazimo, na primer, u nekoj profesiji; IV Zašto je vladaru potreban razum? – kada ovladamo, ostvarimo se u tome što smo poželili, pitamo se kako smo postigli taj uspeh, da li smo sačuvali razum, da li zahtevamo od sebe i drugih previše; V Čije je srce slepo? – pošto smo porazmislili o razumu, zapitamo se i za srce, da li i dalje gledamo njime ili smo ga zapostavili pa je zaraslo u korov.
Bitan je redosled jer je na kraju poenta. Poslednje gledano ostavlja najsvežiji utisak. Isti segmenti, a drugačija poruka. Mogućnost premeštanja knjiga daje drugačiji smisao. Svaki čovek ima različit mentalni sklop. Univerzalna tema dopušta nesputan doživljaj. Svako ima svoj tok samopreispitivanja i može da složi flipbukove po svojoj volji, da napravi svoj redosled, svoje tumačenje. Dolazi do samospoznaje što i jeste poenta svakog umetničkog dela.
Prolazni smo, ali stvaramo veze. Imamo potrebu da nam ne bude dosadno, da nam ne bude svaki dan isti. Čovek u prolaznosti ima potrebu da vlada, ali retko ko ima razuma. Ako nemamo razuma, zaslepećemo i srce. Bavljenjem samim sobom pronalazimo načine vladanja srcem i razumom. Treba spojiti razum i srce jer oni jesu jedno.
Poverenje se stvara kroz slobodu, a publika ima slobodu da tumači kako ona želi.

Pismo za moju ružu
Danas je 11.01.2017.
Završila sam svoj master rad.
Više tu ne vidim svoju ružu, ali nisam nimalo tužna.
Znam da ću je sresti u nekom drugom obliku.
Bića se ne zaboravljaju.
Ipak, lepo je što svako ima svoju bajku.

Hvala ti.
S ljubavlju,

Literatura:

• Antoan de Sent – Egziperi, MALI PRINC, Riznica lepih reči, Novi Sad, 2001.
• Dr Staniša Veličković i Časlav Đorđević, INTERPRETACIJE, Autorsko izdanje, Niš, 1998.
• Morin Koks, DEČJI CRTEŽI, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000.
• Bruno Betelhajm, ZNAČENjE BAJKI, Jugoslavija, Beograd, 1979.
• Vladimir Prop, MORFOLOGIJA BAJKE, Biblioteka XX vek, Beograd, 2012.
• Ranko Munitić, ESTETIKA ANIMACIJE, Filmski centar Srbije: Fakultet primenjenih umetnosti, Beograd, 2007.

Pitanja Malog princa je pisani deo završnog rada Ivane Ristić na Master akademskim studijama, koji je s ocenom 10 odbranila 27. 01. 2017. Članovi komisije su bili: Rastko Ćirić, redovni profesor, predsednik komisije; Olivera Stojadinović, redovni profesor, član komisije; Olivera Batajić Sretenović, član komisije, mentor. Originalno delo, komplet animiranih knjižica Pitanja malog princa, možete pogledati u arhivi predmeta Grafika knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Ovde možete preuzeti PDF odbrane master rada Pitanja malog princa, Ivane Ristić.