Marica Bucek je rođena u Kruševcu 1983. godine. Diplomirala je grafički dizajn na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2007. godine. Karijeru grafičkog dizajnera započinje odmah nakon završenih studija, radeći idejna rešenja za plakate i promotivne materijale.
Godinu dana nakon diplomiranja dobija posao u izdavačkoj kući „Laguna“ (2008), prvo kao grafički dizajner, a vrlo brzo dolazi na poziciju art direktora, gde se i danas nalazi.
Izdavačka kuća „Laguna“ godišnje objavi oko 300 naslova, a za grafičkog dizajnera ta brojka predstavlja veliki izazov, jer je veoma zahtevno prelaziti iz jednog žanra u drugi. Proces dizajniranja korica knjiga u ovoj izdavačkoj kući, u najvećem broju slučajeva, funkcioniše tako što dizajner pročita separat koji dostavi urednik/pisac i na osnovu toga razmišlja, pravi skice, predloge. Vodi se računa o tome da se grafičkim rešenjem ne oda previše od sadržine knjige, ali da se ipak čitaocima da neka osnovna naznaka o likovima, duhu knjige, radnji i nekim najbitnijim činiocima jednog dela.
Marica je zbog ovog specifičnog iskustva, svestrana što se tiče stila: može da pronađe odgovarajuće idejno rešenje, a da opet ostane verna svom načinu rada. Dešava se da nekada preda i do deset idejnih rešenja od kojih ona ima svoj favorit, ali se ponekad dogodi da se pisac ne složi sa njenim odabirom i u štampu ode korica koja nije bila njen prvi izbor. Test vremena je tu da pokaže da li je odabrana korica bila zaista pravi izbor za tu knjigu.
Grafički dizajneri moraju biti u toku sa trendovima, tako je po Marici sajt www.casualoptimist.com jedan od najboljih izvora noviteta u oblasti dizajna i opreme knjiga. Takođe, sajt www.pinterest.com je još jedan koristan izvor za traženje inspiracije.
Među prvim naslovima koje je ona radila za izdavačku kuću „Laguna“ bila je knjiga „Mango“ Ljubice Arsić. Na korici knjige nalazi se Mango na zelenoj pozadini, a iz njega izvire etiketa na kojoj piše „roman“. Da, reklo bi se – previše očigledno. Ali naprotiv, Marica je veoma promišljeno stavila mango na koricu. Tek kad se malo zađe dublje u knjigu i život glavne junakinje, grafičko rešenje postaje razumljivo i zanimljivo na drugom nivou.
Za knjigu „Jacuzzi u liftu“ (2014) Mirjane Đurđević predložila je dva idejna rešenja. Prvo, koje je odbijeno, bilo je minimalističko i na prvi pogled podražavalo naziv knjige. Dominirale su siva i crna boja. Drugo idejno rešenje je šareno, Pobednik na Kalemegdanu je pod vodom, a na površini vode je žuta patkica. Da sudim o knjizi po koricama, ova knjiga bi mi bila odbojna samo zbog tog grafičkog rešenja.
Način na koji Marica govori o svom radu nije svakidašnji. Ona komentariše svoj rad, ali više pažnje poklanja samoj knjizi, onome što je bio motiv za dizajn. Ta njena predanost i posvećenost su me naterale da kupim i pročitam knjigu „Tajni život brojeva“ (2015) Holma Fribea i Filipa Albersa. Baš ta knjiga imala je više grafičkih rešenja i smatram da je odabrano najbolje. Korice su šarene, presijavaju se i apsolutno odgovaraju emociji koju knjiga nosi. Pored toga što se ova knjiga na polici sa gomilom knjiga lako uočava zbog dominantnog dizajna, veoma je prijatna na dodir.
Ono što je gotovo konstanta je izbor fonta za korice. Marica za svoja rešenja najčešće bira sanserifno pismo.
Maricino iskustvo kaže da dizajner najčešće može dobrim argumentima da se izbori za to da njegov favorit među idejnim rešenjima ipak „ode“ u štampu, ali nekada je bolje sačekati i poslušati reakciju publike. Takođe, sa knjigama koje zaslužuju klasičan pristup ne treba rizikovati te ih zatrpavati preteranim dizajnom. Smatram da je u slučaju dizajna korica za četiri tragedije Vilijama Šekspira ipak moglo da se izađe iz okvira uobičajenih idejnih rešenja. Marica je dizajnira na moderniji način, što možda utiče i na to da je kao svoju literaturu biraju i čitaoci mlađe generacije, koji se vode idejom suđenja o knjizi preko korica.
Interesantan je i podatak da je ona zajedno sa dvoje svojih kolega iz Lagune, 2013. godine u beogradskom SKC-u organizovala izložbu pod nazivom „Od korice do korice“, koja se bavila prikazivanjem tih raznih odbačenih varijanti rešenja koje ostanu samo kao ideje u kompjuteru. Na toj izložbi se pored desetine drugih našla i korica knjige „Četiri tragedije“.
Oni što mi se najviše dopada kod načina rada Marice Bucek jeste sklad dizajna i tipografije. To se najbolje ilustruje dizajnom korica za knjigu „Tiho teče Misisipi“ (2017) i „Pa kao“ (2016) Vladimira Tabaševića. Na primeru ovog dizajna dve knjige istog autora vidi se koliko je bitno da pisac i dizajner nađu zajednički jezik. Sve je u apsolutnom skladu sa radnjom knjige.
Mislim da će Marica još dugo biti jedan od lidera u ovom poslu iz razloga što se veoma lako prilagođava novim trendovima, a opet joj ni tradicionalni pristupi nisu strani. I možda upravo zbog toga što prati inovacije u oblasti grafičkog dizajna, a ujedno dobro poznaje njegovu istoriju. Njena idejna rešenja za beletristiku su visokog kvaliteta, zadržavjući elemente klasičnog pristupa dizajnu prema kojem se odnosi s velikim poštovanjem, ne narušavajući sklad koristeći se onim što je uobičajeno i onim što je novo, odnosno savremeno.
Esej o dizajnerima knjiga je zadatak na master akademskim studijama u okviru predmeta Grafika knjige 1. Eseju prethodi javna prezentacija rada izabranog autora, uvid u poetiku koja dominira u radu, a akcenat je na ličnim razmišljanjima o radu autora i eventualnim tačkama inspiracije koju taj rad ima na rad studenta. Ovim zadatkom podstiče se stvaranje arhive autora, dizajnera, umetnika koji su zaslužni da svet knjige živi u najboljem ruhu.