Lokve ne vole sunce

Jedna Lokva – mala, prašnjava, ubuđala, skoro nikakva – nije znala da ne sme da voli Sunce.
I odlučila je da tom istom Suncu pokloni sve kapljice koje je uspela da sakupi.
A onda je nestala.
Sve što je ostalo su neki prašnjavi, razliveni tragovi na papiru…
… i sećanje iz prethodnog života.

Lokve ne vole sunce je moja prva umetnička knjiga, odnosno knjiga umetnika. Nastala je jednog sunčanog dana bez kiše, kao odraz mog ličnog tada trenutnog stanja.
Sastoji se od dve identične, ručno povezane knjige sa mojim pesmama, slučajnim mislima i (ne)povezanim crticama koje su se u trenutku stvaranja javljale u mojoj mašti, a jedna od knjiga je uništena kišom, da bi prikazala destrukciju koja je bila potrebna da bi stvorila put da bi nešto novo/drugačije/srećnije moglo da se rodi.

Šta, kako, kuda i zašto?
Tok izrade knjige bio je iscepkan u nekoliko nezavisnih i vremenski neujednačenih, ali ipak na određen način povezanih faza, praveći tako kontrast i u samom procesu rada, budući da je, prema mom mišljenju, i taj sam proces deo konačnog, zaokruženog dela.
Tako je Faza I bila fokusirana na istraživanje o tome šta je to uopšte knjiga umetnika, odnosno šta ona predstavlja, i kako su to radili drugi, i trajala je najduže od svih. Razlog tako dugog istraživanja pronašla sam u činjenici da mi je sam pojam knjiga umetnika bio relativno nov, i koncept donekle nejasan i apstraktan, i trebalo mi neko vreme da razumem ideju i potrebu jednog takvog načina izražavanja. Kako sam se do tada susretala samo sa komercijalnom knjigom, koja manje-više sledi pravila i poštuje očekivanja svoje publike, knjiga umetnika mi je odškrinula vrata ka igri i eksperimentu, pa iako sam možda donekle naivno/infantilno zakoračila u samu realizaciju i upala u rešavanje problema stvaranja knjige umetnika, verujem da ovaj prvi, uslovno rečeno pokušaj, neće biti i poslednji.

A sve je u stvari započelo sa Ivom Klajnom (Yves Klein), i njegovom knjigom Yves Peintures iz 1954. godine u kojoj on prikazuje reprodukcije svojih dela koja ustvari uopšte ne postoje. Naizgled jedna jednostavna publikacija kao što je katalog izložbe – skladna, uredna, lišena svake sumnje u istinitosti onog o čemu priča – u ovom slučaju predstavlja potpuno izmaštanu i izmeštenu realnost svog stvaraoca, ostavila je na mene izuzetno snažan uticaj i možda neko skriveno, tanano polazište za moj rad, iako je i tematski i vizuelno dijametralno suprotan.

A ta vizuelna estetika koja je meni izuzetno bliska, postoji u delima Dietera Rotha, švajcarskog umetnika, najpoznatijeg po svojim knjigama umetnika, i možda zaslužnog za naše današnje shvatanje pojma knjige umetnika. Ekspresivnost, sirovost i sloboda pokreta, linije i kompozicije, je nešto što sam i ja pokušala da primenim u svom radu.

Sledeći korak u toj istoj fazi istraživanja, bez obzira što sama ideja još uvek nije postojala, bilo je traženje vizuelnih i inspirativnih referenci i jednostavno posmatranje, učenje i analiziranje dela drugih autora, iz oblasti koje nije nužno direktno vezana za knjigu.

U poslednje vreme, veoma značajna autorka za mene je Mira Schendel, brazilska umetnica, slikarka i pesnikinja, verovatno zbog svog rada na velikim formatima i igri sa slovima, i tom ređanju oblika, crtica i linija na neki meni lično blizak način, a možda i zbog činjenice da je jedno vreme (tokom Drugog svetskog rata) boravila u Sarajevu, mestu mog rođenja.

Faza II – Ideja

Zatim se nekako sama od sebe rodila i ideja, odnosno dugačka isprepletana misao o tome šta bih i kako bih ja mogla da se izrazim. Ako poslušamo savet Nila Gejmana da “šta god da nam se dešava u životu, treba od toga da stvorimo umetnost”, onda je ovaj moj rad direktna manifestacija njegovih reči. Trenutno stanje i psihološki izazovi sa kojima sam se borila u tom periodu, počevši od depresije i samodestrukcije, jedan su od razloga zašto ova knjiga ima mračniji karakter. Prolazak kroz takva stanja prirodno vodi ka tome da ih negde kanališemo kroz rad, da ih zabeližimo, uhvatimo i istovremeno pustimo, da bismo, khm, u duhu knjige, započeli novi list.