Ovaj rad je istraživanje u oblasti digitalne knjige. Bavi se prostorom između tradicionalne knjige na papiru i interaktivne, digitalne knjige. Takođe, pokušava da utvrdi korelacije između opipljivog i digitalnog i da ih objedini u jednom projektu.
„Vratiše se na početak, izmisliše prvo kuću i breskvu, …” (Kuburović, 1991.)
Knjiga Lek od breskvinog lišća je moja prva knjiga. Mama je, dok je bila trudna, radila na njoj sa Zoricom Kuburović. Mesec dana pre nego što ću se roditi dobila sam svoj sopstveni primerak, sa posvetom, u tvrdom povezu, sa enigmatičnim ilustracijama dvorišta na koricama. Naučila sam da čitam sa četiri godine i danas, dvadeset i jednu godinu kasnije, ovo mi je i dalje jedna od omiljenih knjiga. Kao dete živo sam zamišljala avanture devojčice sa njenim posetiocima. Strpljivo sam čekala svoju bajku u dvorištu dekine kuće na selu. Pevala sam drveću, osluškujući odgovor. Kada sam malo porasla, osluškivanje nije više bilo dovoljno. Čekanje da svet dođe do mene i pokaže mi se nije više bilo prihvatljivo. Počela sam da stvaram. Prvo rečima, a onda bojom i linijom. Odlučila sam da ako već svet neće sam da se menja za mene, ja ću ga promeniti svojim glasom i svojim rukama. Bilo je logično da ću se baviti knjigom. Ako već nisam ja mogla da uronim u svetove iz knjige, vadila sam ih iz korica i gradila novi svet oko sebe.
„… shvatiše da je izmišljanje najčasniji posao jer je ono istina duše, za razliku od istine predmeta koja je varka…”
U bajkama Zorice Kuburović jedna mala, svakidašnja devojčica, doživljava nesvakidašnje avanture. Jer, ako je moj rad već sam po sebi koncipiran kao nešto što je između dva oblika knjige, onda je i tekst, oko koga će on biti građen, morao da bude isto tako dvojak. Ove priče nas ostavljaju da razmišljamo o tome da li su one stvarne, da li ih je devojčica izmislila, da li nam priču prenosi narator ili sama devojčica, ali godinama kasnije? Smatram da je ova knjiga posebna jer je puna toplih poruka o odrastanju i životu. Meni ona pomaže u teškim situacijama jer me podseća da sve delove života prihvatim sa dečjom otvorenošću. Da je sve što nam se dešava normalan deo našeg ljudskog postojanja i da je život zapravo ništa drugo do ono što mi sami od njega napravimo. Zato je ona bila logičan izbor za moj završni rad na fakultetu. Moja prva knjiga i moj poslednji rad, a oba sa porukom o tome da sami biramo i stvaramo svoju realnost. Mislim da je to esencija onoga čime se svaki umetnik bavi. Da vidi svet neiskvarenim očima i da od toga stvori nešto novo. Ako naš završni rad treba da bude odraz svega što smo naučili na fakultetu onda on mora biti otelotvorenje ne samo naših tehničkih sposobnosti, nego i toga ko smo postali kao ljudi tokom ovih pet godina. Biti umetnik nije samo posao, već način života, jer naše stvaranje je uvek u interakciji sa svetom oko nas. On utiče na nas, a mi ga oblikujemo svojim radom. Umetnik uvek mora stajati širom otvorenih očiju, okrenut ka svetu i spreman da vidi sve u životu onakvo kakvo ono zapravo jeste. Jer samo tada može da ga ponovo izmisli u to što ono treba da bude. Ja sam ovim radom pokušala da prenesem svoje viđenje ovog sveta. Devojčicino dvorište, ma koliko malo, ni u jednom trenutku ne prestaje da vrvi od života. Zato su animacije bile savršen format. Pokušala sam da kroz njih, time što sam im ostavila otvoren, dvosmislen kraj ili ponavljanja, prenesem tu atmosferu iz teksta. Atmosferu u kojoj ništa ne umire i ništa ne nestaje stvarno, već samo prati cikličnost prirode. Sve se uvek kreće i nagoni nas na dalje razmišljanje. Na dalje ispitivanje koje opet vodi novom izmišljanju i oblikovanju sveta. Knjige su savršen medijum za prenos ovih poruka jer one, iako same po sebi jesu predmet, zapravo su samo sud putem kog se prenose misli i ideje.
ISTORIJAT
„Duhovi ne izlaze samo iz lampi i memljivih boca nego i iz tetrapaka i sijalica.”
Istorija interaktivih knjiga počinje sa takozvanim „volvelama” (volvelles) u vreme Hamurabija kada su se koristile kao astrološke i geografske mape. U pitanju su bili krugovi, u centru spojeni nekom vrstom drikera koja je omogućavalada se krugovi okreću. Na taj način je osoba koja ih koristi mogla da ih prilagodi svojim potrebama. Jedan od najpoznatijih primera volvele iskorišćen je u knjizi Chronica Majora. Pomoću njega je bilo moguće porediti tabele i izračunavati datume, bez potrebe da se lista cela knjiga.
Sledeći skok u evoluciji ovog tipa knjiga desio se tek u devetnaestom veku kada su se, zahvaljujući industrijalizaciji štampe, pojavile pokretne knjige. Termin „pokretne knjige” obuhvata sve knjige koje imaju pokretne delove: pop-up knjige, transformišuće knjige, tunel-knjige, knjige sa delovima na izvlačenje, knjige sa klapnama, itd. Ove knjige zahtevaju od čitaoca da, svojom interakcijom (pomeranjem ručke, izvlačenjem dela papira, otvoranjem klapne ili čak i samo okretanjem strane) pokrene mehanizam koji će izmeniti stanje na stranici. Iz ove kategorije najpoznatije su sigurno pop-up knjige. Njih je u 19. veku popularizovao Tomas Din, ali njegove knjige su bile izrađivane ručno što je onemogućavalo velike tiraže. Ovo je takođe bila prekretnica u istoriji pokretnih knjiga jer se one po prvi put proizvode specijalno za decu. Njegov konkurent Rafael Tak je slao svoje knjige na štampu u Nemačku gde je proces bio mehanizovan i time je učinio interaktivne knjige lako dostupnim. Nemačka je ostala glavni proizvođač interaktivnih knjiga do Prvog svetskog rata, a opasnost od Drugog svetskog rata je mnoge umetnike i dizajnere naterala da pobegnu u Ameriku gde je izdavačka kuća Blue Ribbon, koja je sarađivala sa kompanijom Disney i zaštitila ime „pop-up”. Od tada su ove knjige postajale sve popularnije. Do prave ekspanzije došlo je osamdesetih godina. Pop-up knjige, koje su do tada smatrane manje više igračkama za decu, po prvi put postaju visoko cenjene zbog svog sadržaja, umetničkog karaktera, a naročito genijalnosti njihovih konstrukcija. One opet postaju štivo za odrasle i ulaze u kategoriju knjiga koje bivaju ozbiljno shvaćene od strane kritičara. Haunted House Jana Pienkovskog (Jan Pieńkowski) postala je 1980. godine prva nagrađena pop-up knjiga.
Čak sa rastom interesa za ovaj oblik knjiga i usavršavanjem tehnika njihovog sklapanja mnogi izdavači počinju ovakva izdanja da posmatraju kao idealna nova rešenja za udžbenike. Ove knjige-igre omogućavaju nov, fleksibilniji, pristup učenju. Deca postaju aktivnije uključena u proces učenja i njihova pažnja se duže zadržava na sadržaju. Brojne studije tokom godina su pokazale efektivnost aktivnog učenja i prednost korišćenja interaktivnih elemenata u tom procesu. Izvanredna pop-up serija časopisa National geographic, objavljena u periodu od 1985. do 1994., kroz obrazovne tekstove, detaljne ilustracije i komplikovane pop-ap konstrukcije pružila je čitaocima mogućnost da prodru u suštinu materije. Pojavile su se i prve pop-up knjige umetničkog karaktera, bez teksta i sa akcentom na samim konstrukcijama i mehanizmima. S obzirom na to da su pokretne knjige dobile na popularnosti osamdesetih godina, a vrlo brzo i personalizovani računar ulazi u masovnu upotrebu, nije čudno što je digitalizacija bila sledeći korak u evoluciji pokretne knjige.
Interaktivne knjige su prešle dug put i sada definicija interaktivne knjige obuhvata sve od knjiga tradicionalnog formata (ali sa teksturama, zvukovima i pop-up elementima) do digitalnih knjiga koje sada već ulaze na teritoriju igara. One postaju popularne sa pojavom CD-a kao medijuma koji ih donosi na kućne računare u vreme kada one na internetu nisu bile lako dostupne. Digitalizacija pokretnih knjiga omogućila je istraživanje pokretljivosti na potpuno nove načine i čitaoci su sada uključeniji u radnju više nego ikada pre.
RAZRADA
„Zasadi breskvinu košticu u kojoj je pouzdano živo seme.”
Moje interesovanje za digitalne interaktivne knjige je naglo skočilo u četvrtoj godini studija i već pri upisivanju master studija sam znala iz koje oblasti ću raditi završni rad. Počela sam od vrlo apstraktne ideje o knjizi koja bi bila interaktivna, ali bez programiranja pošto mi moje trenutno obrazovanje nije dopuštalo toliku slobodu. To je bila ideja koja je polako vrila u meni od kako sam otkrila svet polu-animiranih stripova Dejva Rapoze. Moj rad od početka nije zamišljen da u pravom smislu te reči bude „interaktivan“ i obratila sam se svojoj mentorki za pomoć kao bi tokom narednih meseci polako od te ideje proizašlo nešto adekvatno. Uzele smo u obzir vreme koje je predviđeno za izradu, druge obaveze koje sam imala i uslove za rad. Bilo mi je bitno da celu knjigu mogu sama da uradim, sa što manje intervencija sa strane. Na kraju, koncept koji smo osmislile ipak od čitalaca zahteva određeni stepen uključenosti. Neophodno je da prate tekst, da prate promene u animacijama (koje su u nekim trenucima vrlo suptilne) i da povežu te dve celine jer samo tako dobijaju kompletnu sliku. Animacije su čak u nekim delovima u direktnoj interakciji sa tekstom, čime ga oživljavaju.
Čitalac mora imati na umu da tekst Zorice Kuburović, koji je uzet kao osnova, nudi više životnih i moralnih pouka kroz preneseno značenje (npr. scena sa Čarobnjakom i vraćanjem sećanja) nego praktičnih saznanja (npr. scena gde Profesor i Devojčica diskutuju o rastu biljaka). Višeznačnost, otvorenost za tumačenje i metafore utkane su u celu knjigu. Tekstovi, kao i animacije koje ih prate, u nekim delovima možda deluju nedovršeno, ali time ostavljaju dosta prostora za tumačenje i maštovitost čitaoca, uvlačeći ga dublje u svet knjige.
Kao što je već rečeno, cilj ovog rada bio je istraživanje forme knjige i njenih granica i mogućnosti. Ova knjiga spada u kategoriju između interaktivne i tradicionalne, između edukativne i zabavne. Korelacije postoje i tekstovi nesumnjivo nose dublja značenja od samo pukih maštarija jedne devojčice, same u svom dvorištu. U rad sam ušla prvobitno sa željom da uradim nešto tehnički drugačije od dosadašnjih radova. Ono što je proizašlo je bilo mnogo više od toga. Ovaj pisani rad je priča o tome…
„Kad nikne biljka, svake večeri kraj nje izmišljaj priče…”
Skiciranje sam počela na osnovu koncepta koji smo smislile profesorka Olivera i ja – digitalne knjige koja istažuje prelaz sa tradicionalne na interaktivnu knjigu. Tradicionalna knjiga se, uz male varijacije, sastoji od korica, forzeca, prednaslovne strane, naslovne strane, zahvalnica, osnovnog teksta i impresuma. Kada su knjige počele da se pojavljuju u digitalnom formatu, to je najčešće izvođeno skeniranjem. Pošto to nije bilo optimalno rešenje, knjige su postepeno počele da se prelamaju posebno za prikaz na ekranima uređaja. Danas, kada su digitalne knjige dobile na popularnosti, prave se i posebni fontovi za slaganje tekstova za ekrane, posebne podloge (backgrounds) koje umanjuju zamor očiju tokom čitanja, ali i knjige polako prevazilaze svoje statične okvire. Dizajneri i ilustratori počinju da koriste sve prednosti digitalnog formata umesto da se drže klasične forme. Moja knjiga upravo istražuje taj skok. Zamislite jedan veliki jaz: s jedne strane je teritorija klasične forme knjige, a sa druge je knjiga potpuno transformisana i prilagođena svom novom životu u digitalnom svetu. Mi danas pokušavamo da premostimo taj jaz. Polako se selimo na drugu stranu. Ima ljudi koji veruju da je to pogrešno, ali ovaj rad se ne bavi time. Ja sam pokušala da uhvatim taj momenat u skoku kada su nam obe noge odvojene od podloge. Kada smo se odvojili od strane fizičke knjige, ali još nismo sleteli skroz ni na drugu stranu. U tom trenutku lebdenja javljaju se mnoge nesigurnosti: Da li smo skočili dovoljno jako? Da li smo poneli sve što nam je trebalo sa druge strane? Šta ako nismo poneli dovoljno? Ako se knjiga transformiše — ko uopšte odlučuje o tome šta je premalo ili dovoljno?
Na ova pitanja, i mnoga druga, sam morala da nađem odgovor dok sam radila. Zbog obima posla koji sam morala samostalno da obavim tokom nastanka knjige, mesece sam provela samo planirajući, skicirajući i razmišljajući o svemu. Za moju knjigu, prvi logičan korak je bio oplemeniti je animacijama. Trebao mi je element koji će je držati čvrsto usidrenu u sferi digitalne knjige, a koji je bilo moguće da izvedem sama. S obzirom da je prava interaktivnost koja zahteva programiranje bila van mojih mogućnosti zbog ograničenja u vremenu, animacije su bile najbolje rešenje. Nudile su mi mogućnost da se knjiga stalno transformiše, da iznenadim čitaoca i da najbolje iskoristim digitalni format. Odnos teksta i nečega što je promenljivo u vremenu je predstavljao potpuno nov izazov za mene.
Da bih uopšte mogla da počnem da odgovaram na bilo koje od ovih pitanja – morala sam da imam materijal sa kojim bih radila. Kao što sam pomenula ranije, izbor teksta se sam nametnuo. Tematika knjige, moja povezanost sa njom, simbolika prvo-poslednje, stil pisanja knjige Lek od breskvinog lišća… sve je to bilo presudno da odaberem baš nju. Naravno, od početka mi je bilo jasno da ne mogu stići da uradim celu knjigu i da ću morati da napravim izbor tekstova. Odmah sam znala da želim da zadržim obe uvodne priče – Lek od breskvinog lišća i Bajka. One nose posebnu poruku i neku vrstu ključa za čitanje cele knjige. Kroz njih nas spisateljica uvodi u svet devojčice, enigmatično nam predstavljajući korene ove priče i objašnjavajući nam značaj breskve. Prvobitno je moj rad trebao da sadrži još pet priča, ali u toku konsultacija sa profesorom Rastkom Ćirićem shvatila sam da bi to bilo previše materijala. S obzirom da nisam imala mnogo iskustva u animaciji, profesor je ceo semestar strpljivo radio samnom na tome da izaberemo priče koje se mogu vizuelno slično predstaviti. Ovo je bilo bitno kako bi se knjiga sklopila u celinu. Trebale su nam scene u kojima bismo mogli da postignemo cikličnost koja nam je trebala. Na kraju mi je pomogao da izaberem tri: Svetlost, Čarobnjak i Profesor. U svakoj od njih jedan posetioc ulazi u život devojčice, koji je simbolično predstavljen njenim dvorištem i donosi joj poruku o njoj samoj. Na kraju se dešava dramatičan obrt u kom posetilac odlazi naglo, kao što se i pojavio, ostavljajući devojčicu sa njenim novim saznanjem da čeka sledećeg posetioca koji započinje novi ciklus.
„…hrani je svetlom, kišom i drugim darovima…”
Tek u drugoj fazi rada knjiga je počela da dobija svoje prve obrise koji su bili bliski onome što je na kraju proizišlo. Prvi problem je bilo postavljanje kadrova koji bi bili i interesantni i dovoljno jednostavni da mogu da se reše u kolažu. Nisam imala mnogo iskustva u animaciji tako da je taj proces najduže trajao. S obzirom da je kolaž 2D tehnika morala sam da pažljivo biram kadrove kako bi likovi mogli da se uverljivo kreću kroz prostor. Po savetu profesora Rastka, uzor sam našla u pozorištu senki koje svoje likove mora pažljivo da svede kako bi bili prepoznatljivi samo u obrisima, koristiti samo jednu ravan kao scenu i pritom zadržati uverljivost. Iako su tri velike scene postavljene prve, u obliku animatika, zapravo sam tehniku animiranog kolaža vežbala tako što sam prvo radila na malim animacijama koje se provlače kao vinjete kroz ceo tekst. Njihova inkorporacija u tekst je takođe trajala i menjala se više puta dok nisam našla odgovarajući odnos u količini, stilizaciji, poziciji… Prvobitno je trebalo da se male animacije koriste između delova teksta kako bi se inkorporirale u njega i da ga pomere na odgovarajuća mesta oko velikih animacija, ali na kraju se ispostavilo da je najbolje rešenje da delovi animacija prelaze preko teksta i da je to dovoljno interakcije. Onako je tekst izgledao iscepkano i nelogično. Ovako animacije imaju ne samo vreme u kom traju već i iluziju prostora, a tekst postaje element koji je direktno uključen u radnju.
Prvobitno sam eksperimentisala sa različitim oblicima kolaža i kombinacijama crteža i kolaža. Bilo je potrebno odlučiti se na stil koji bi adekvatno preneo atmosferu koju sam ja osećala u knjizi, a koji bi u isto vreme i bio izvodljiv u vremenskom okviru koji sam imala. Npr. 3D animacija ne samo što je bila potpuno tehnični neizvodljiva, nego i potpuno stilski neprimerna nežnoj, lirskoj knjizi Zorice Kuburović. Želela sam tehniku koja bi zadržala taj tradicionalan duh jer se knjiga, između ostalog, bavi i tematikom povratka (korenima ili detinjstvu). Kolaž je sa za mene jedna od tehnika kojima se stalno vraćam. Kroz celo moje stvaralaštvo postoji taj ciklus, kolaž-crtež. Moja mentorka se, nažalost, nije složila sa ovom odlukom tako da je na kraju cela knjiga urađena samo tehnikom kolaža. Čak i sa ovim smo imale malih nesuglasica i nesporazuma, jer sam ja vrlo eklektično ušla u ovaj projekat. Tako da su prve animacije imale delove od pravog papira, delove od skeniranog bilja, teksture na interneta, crteže isečene sa drugih mesta pa dodavane… itd. Naravno, sve je na kraju delovalo rasplinuto. Trebalo je da tekst i slika imaju podjednake uloge, a da se napravi diskretna razlika između velikih, glavnih, i malih sporednih, animacija. Provela sam skoro mesec dana vraćajući se korak po korak u nazad. Čistila sam animacije ne samo u tehnici, već sam neke od njih uprostila i vizuelno ili čak obrisala. Naći pravi odnos animacija i teksta je bio veliki izazov. Ako bih stavila premalo strane su bile prazne, ako bi ih mnogo pojednostavila one ne bi bile dovoljno deskriptivne, ako bih preterala tekst bi pao u drugi plan. Ja sam htela da tekst i animacije imaju sinergiju. Da funkcionišu kao celina i da čitalac nema problema sa prelaskom sa jedne na drugu materiju. Tj. da se prelazi što manje osete. Zato su određne male animacije posebno tempirane u vremenu da se mogu samo primetiti samo ako se knjiga zaista čita, a ne samo lista. Dok je čitalac zaokupljen čitanjem, u njegovom umu se stvaraju određene slike toga što čita. Ove animacije koje se pojave tek nešto kasnije nakon okretanja strane, na nekoliko iznenadnih mesta u knjizi, služe da dodatno urone čitaoca u tu zamišljenu atmosferu iz knjige.
„…uči je da čezne za ljudskim glasovima.”
Drugi semestar je bio posvećen rešavanju forme knjige i pakovanju. Ovaj deo projekta je onaj koji zapravo prvi komunicira sa publikom, s obzirom da smo mi ljudi prvenstveno vizuelna stvorenja. Zato što je rad zamišljen kao istraživanje nekoliko oblika knjige, od početka sam znala da neke elemente tradicionalne knjige želim da zadržim, i to ne samo u pisanom delu. On je prvo sa čime čitalac dolazi u kontakt i služi kao uvod u ceo projekat. Zato je urađen kao tradicionalna knjiga koja je ujedno i pakovanje za CD na kome je digitalni deo. Time se povezuju svi elementi ne samo u logičnu, estetsku, celinu, nego i fizički. U ovoj fazi rada sam najviše istraživala pitanje toga gde su zapravo granice između tradicionalne i digitalne knjige. Moj pisani i digitalni deo mogu stajati posebno kao vizuelna dela, ali samo ako prvo analiziramo pisani deo možemo razumeti i digitalni. Takođe, pošto je pisani deo ujedno i pakovanje, samo ako ga se dotaknemo možemo doći do digitalne knjige. Smatram da je to, pored praktičnog rešenja, takođe i metaforičko. Samo ako se prvo posvetimo tradicionalnoj knjizi i istražimo je, možemo se posvetiti istraživanju u domenu digitalnog. Ja sam svom radu dala tradicionalne delove: korice, levu i desnu stranu, uvod i impresum, ali sam se potrudila da iskoristim prednosti digitalnog formata. Ilustracije su zamenjene animacijama, tekst je prelomljen fontom posebno napravljenim za čitanje na ekranu, naslov na korici se ispisuje kroz animaciju, a sama prednja korica (i zadnja koja je ujedno i impresum) je iste širine kao i dve strane knjige. Ovo, u kombinaciji sa podlogom teksture papira, kolažem od pravih papira i prelomom koji podseća na otvorene strane, pomaže stvaranju atmosfere. Čitalac treba da se oseća „udobno” dok lista ovu knjigu. Iako danas knjiga može biti bilo šta, po mom iskustvu, najbolje je dati ljudima vremena da se naviknu na promene. Zato je tradicionalna forma zadržana, ali je sadržaj prilagođen i optimizovan tako da iskoristi prednosti uređaja na kome se čita.
Period između junskog i septembarskog roka je bio posvećen sastavljanju svega u celinu i razrađivanju. S obzirom na to da sam radila nešto što nije bilo uobičajeno, rešavanje tehničkih pitanja je bilo isto toliko bitno kao rešavanje likovnog dela. Pronalaženje pravog formata za animacije (vid, swf ili gif) kako bi se optimizovala veličina fajla u odnosu na kvalitet i neophodne efekte (npr. transparentnost) je proces koji je trajao mesec dana. GIF je dozvoljavao transparentnost, ali nije mogao biti animiran u PDF-u i imao je loop, VID je dopuštao da se isključi loop, ali je bio težak kao file i nije mogao da se pušta bez posebnih plaginova. Na kraju je SWF bio najoptimalnija varijanta jer sam mogla da, dodavanjem praznih frejmova u animaciju koji nisu mnogo opterećivali fajl, produžim trajanje i sprečim loop, a dozvoljavao je i transparentnost.
ZAKLJUČAK
„Kad te drvo preraste, …, kad donese plod i pokaže se da je biljka blagorodna…”
Ono čemu me je naučilo moje obrazovanje na Fakultetu primenjenih umetnosti je da ja radim u službi knjige. Svaka knjiga ima formu koja joj je potrebna kako bi se u najboljem svetlu predstavila svojim čitaocima. Moj posao je bio nađem tu formu i podarim joj je. Knjiga uvek mora biti celina, koliko god da je eklektična. To je ono što je čini jednim delom, a ne nasumičnim skupom lepe tipografije, lepih ilustracija (ili animacija u ovom slučaju) i lepog dizajna. Ako se ti delovi adekvatno međusobno povezuju i prožimaju, onda omogućavaju da cela knjiga ima istu atmosferu. Čitalac ni u jednom trenutku neće biti izbačen iz ravnoteže elementima koji odudaraju. Njegovo je onda samo da uživa, a moje je da mu to omogućim time što ću knjigu adekvatno opremiti.
Nadam se da će ljudi uživati u ovoj knjizi čitajući je više nego ja dok sam je pravila. To je sve čemu jedan umetnik može da se nada. Namerno sam preskočila da pišem o porukama koje nose priče, jer želim da svaki čitalac nađe svoje značenje u njima. Za mene one su detinjstvo i odrastanje, magija i život, priča o meni i priča o svima. Mislim da, ako se pažljivo čitaju, nude savet svakoj osobi zavisno od njene situacije. Kao da osećaju šta vam je potrebno i to lice vam pokazuju. Moja želja je da svi koji čitaju ovaj rad ne zaborave: deca bolje vide nego odrasli. Tako da vratite se svojim korenima, pogledajte očima deteta i ponovo se ogolite prema svetu. Možda vas iznenadi šta ćete sve naći. Svi mi imamo svoje dvorište u kome se dešava bajka. Samo treba da je vidimo.
„…list upotrebi kod teške melanholije, kod hronične usamljenosti i akutnih trovanja duše.”
Smatram da sistem organizacije nastave na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu ima poteškoća da izbalansira tradicionalne tehnike i znanja, koja studenti treba da podrazumevano razvijaju i gaje dalje i implementiranje novih tehnologija. Razumljivo je (i podržavam) da žele da prenesu stare tehnike koje korenito menjaju kako studenti kasnije u svojim karijerama pristupaju radu, ali mišljenja sam da Fakultet primenjenih umetnosti to radi na račun inovacija. Ovde prvenstveno govorim o modulu Grafika i knjiga. Studentima nisu dati ni tehnički uslovi (u vidu kompjutera i opreme) ni mogućnosti (po planu i programu) da istražuju nove tendencije u oblasti knjige. Razumem da je teško odlučiti gde naći balans između tradicinalnog i modernog – moj ceo rad se bavi time. I razumem da je teško napraviti dobar plan i program, ali živimo u moderno doba i moramo poštovati to. Rad u programima (u vreme pisanja ovog rada) nije deo kurikuluma nego je ostavljeno studentima da se snalaze sami. Niko ne proverava da li oni rade u adekvatnim programima i na koji način nego se većinom gleda samo završni proizvod. Zato se nadam da će ovaj rad i tekst koji ga prati ohrabriti naredne generacije da insistiraju na dodatnom implementiranju novih tehnologija. Ovo moje malo istraživanje digitalne knjige možda će nekoj narednoj generaciji biti odskočna daska da naprave nešto bolje i novo.
**************
Svaki odeljak ima svoju zasebnu poruku, u skladu sa tekstom.
Naći ćeš je ako pročitaš boldovane podnaslove tog odeljka zajedno.
Rizik je veći ako si osoba sa srcem.
**************
LITERATURA
- Kuburović, Zorica. Lek o breskvino lišća, Rada Radaković (Srboštampa), 1991, Beograd
- Wikipedia, Pop-up book, https://en.wikipedia.org/wiki/Pop-up_book, (pristupljeno 18. avgust 2016.)
- Jan Pienkovski. Haunted House, http://www.janpienkowski.com/books/pop-up/hauntedhouse/haunted-house.htm (pristupljeno 8. septembar 2016.)
- Wikipedia, Pop-up book, https://en.wikipedia.org/wiki/Interactive_children%27s_book (pristupljeno 18. avgust 2016.)
- Interactive e-books, http://www.bestinteractiveebooks.com, (pristupljeno 3. septembar 2016.)
- Celtana, http://celtana.ie, (pristupljeno 12. septembar 2016.)
ZAHVALNICE
Pre svega bih htela da se zahvalim svojoj mentorki Oliveri na tome što je imala vere u mene i kada ja nisam i što je imala praktične savete u vezi sa radom i životom kada sam bila u najvećim problemima.
Adamu hvala na stvarno beskrajnom strpljenju i svim besanim noćima koje je proveo samnom dok sam radila na ovom projektu. Ne znam kako bih izdržala bez tvoje podrške.
Mojim kolegama, sada već prijateljima, hvala na pet divnih godina koje smo proveli zajedno istražujući umetnost, naša interesovanja, i na tome što smo uvek inspirisali jedni druge.
„Pomisliše da je istinitije sve ponovo izmisliti.
…
Vratiše se na početak, izmisliše prvo kuću i breskvu, a potom i travu u pukotinama. I odjednom uvideše da ih ništa nije napustilo, nego se obogatilo njihovim iskustvom i osnažilo i potvrdilo kroz njihove živote. Istovremeno shvatiše da je izmišljanje najčasniji posao jer je ono istina duše, za razliku od istine predmeta koja je varka, da je to njihov udeo u lepoti sveta.”
Zorica Kuburović
Lek od breskvinog lišća je pisani deo završnog rada Tanje Todorović na Master akademskim studijama, koji je s ocenom 10 odbranila 23. 09. 2016. Članovi komisije su bili: Olivera Stojadinović, redovni profesor, predsednik komisije; Rastko Ćirić, redovni profesor, član komisije, Olivera Batajić Sretenović, član komisije, mentor. Originalno delo, animiranu knjigu Lek od breskvinog lišća, možete pogledati u arhivi predmeta Grafika knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu kao i u Medijateci biblioteke Fakulteta primenjenih umetnosti.
Ovde možete preuzeti PDF odbrane master rada Lek od breskvinog lišća, Tanje Todorović.