Dugo sam razmišljala o temi za svoj master rad.
Nikada nisam bila vezana za mesto u kojem sam provela detinjstvo, ali se zbog udaljenosti od doma i porodice za vreme studiranja u meni javila želja da se bar na neki način povežem sa mestom u kom sam provela najbezbrižniji period života. Tako sam došla na ideju da napravim ilustrovani vodič kroz Vrnjačku Banju i da napišem priču o vrapcu Gočku.
Gočko je maskota Vrnjačke Banje od prvih „Igara bez granica”, koje su se održale na Olimpijskom bazenu 1990. godine. Od tada njegova skulptura krasi centar grada i pozdravlja sve posetioce koji dođu u Banju. Još kao malu me je zanimalo da saznam nešto više o njemu i nikada mi nije bilo jasno kako se on našao tu gde jeste, u Vrnjačkoj Banji. Zato sam rešila da napravim svoju verziju priče o Gočku, Vrnjačkoj Banji i ljudima koji tu žive. Jedini podatak koji sam dobila bio je da je vrabac došao sa planine Goč.
Ideja je bila da knjiga bude pop-ap (pop-up), zbog predhodnog iskustva koje sam imala dok sam u prvom semestru radila na pop-ap knjizi „Ateh hazarska princeza”.
Ali se sve promenilo onog trenutka kada sam otišla na radionicu Umetničkog nakita koja se održala na Fakultetu primenjenih umetnosti u decembru 2016. godine.
Inspiracija
Nisam ni sanjala da će moj projekat, u trenutku kada sam bila na radionici umetničkog nakita, otići tako daleko i da će otvoriti vrata za nova znanja, ali sam potajno maštala o tome da napravim knjigu koja može da izađe iz klasičnog/poznatog okvira knjige. Kako je u tom trenutku za mene sve bilo novo, inspiraciju sam pronalazila u svakom novom danu koji sam provela praveći figurice na časovima keramike.
Razmena informacija i iskustva sa drugim studentima sa modula Keramika pomogla mi je da preciznije odredim koji stil i način izrade želim da primenim u svom radu.
U tim poljima istraživanja otkrila sam neverovatne umetnike i odlučila da se rad na mom master projektu kreće u tom pravcu.
U radu kod keramičarke Sofi Pejdž (Sophie Page), pronašla sam zanimljiv pristup u rešavanju problema ilustracije, koji se uklopio u ideju o mojoj keramičkoj knjizi.
Ređanjem kermičkih skulptura, kombinujući ih sa različitim materijalima, ona pravi planove i na taj način ilustruje i gradi trodimenzionalni reljef, koji kada fotografiše postaje dvodimenzionalna ilustracija. Fotografisanjem keramičke figure u prostoru ona beleži trenutak i na taj način komunicira sa posmatračem. To me je asociralo na moju ideju o vrapcu koji čitaocu knjige treba da prenese svoju priču, pa mi se njen rad nametnuo kao očigledan uzor. Analizirajući njen pristup shvatila sam važnost prostora za određenu situaciju, potrebu za stabilnom i dobrom scenografijom, koja bi mom radu dala određenu osobenost. Scenografija u svojoj osnovi jeste prilagođavanje prostora pozorišnom događaju, kojoj ja, kroz svoj rad, dajem jedno novo viđenje, kada scenografija postaje noseći prostor knjige. Menjajući joj kontekst u njenom klasičnom pristupu ona vrši funkciju ilustracje.
Tako sam došla na ideju da napravim svoje pozorište sa likovima, koji uklopljeni u scenografiju postaju deo ilustracije, a potom i knjige.
Za izged likova u knjizi, veliki uticaj je na mene ostavio rad Red nouz studija (Red Nose Studio). Njihov rad dao mi je osnovu za figuraciju i ideju o tome kako likovi u mojoj knjizi treba da izgledaju.
To je studio koji se bavi stop-mošn (stop-motion) animacijom. Svi likovi su napravljeni ručno, obučeni u malene kostime. Pošto sam bila u situaciji da za svoje ilustracije imam puno likova bez tela i odela njihov pristup rada me je dodatno inspirisao za idealna rešenja, i ujedno za ideju načina upotrebe kostima u mojoj knjizi.
Istraživanje u polju pozorišta i scenografije dovelo me je do rada Roberta Vilsona (Robert Wilson). On je jedan od retkih umetnika koji u svom radu koristi više umetničkih medija, ne oslanjajući se samo na jednu granu umetnosti. Proces stvaranja ogleda se u arhitekturi, akvarelu, dizajnu stolice, koreografiji, ritmu soneta i višestrukoj dinamici otkrivenenoj u video portretu.
Vilson u svom radu koristi mnoštvo kreativnih elemenata kao što su: osvetljenje, kostim, šminka, koreografija, gest, tekst, glas, set dizajn i narativ – video portreti deluju kao potpuna sinteza svih medija u oblasti Vilsonovog umetničkog stvaranja. Na ekranu visoke rezolucije on uklapa okolišni i prostorni aspekt pozornice i tako pravi kadar za svoje predstave. Glavni medij na kraju je video, ali oblik zamagljuje vremensku kinematografiju uz zamrznut trenutak fotografije. Taj zamrznuti trenutak je bio nešto sto sam ja želela da prikažem u svojoj priči. Trebalo je pronaći idealan kadar koji bi na najbolji mogući način predstavio trenutak i događaj koji sam želela da prenesem.
Izučavanje njegovog pristupa korišćenja više medija u jednom radu mi je pomoglo da sve medjije koje sam koristila u svojoj knjizi objedinim u jednu skladnu celinu.
Proces rada na knjizi i materijali
Oduvek sam gajila veliko interesovanje za keramičku umetnost. Na radionici Umetničkog nakita sam se prvi put susrela sa glinom i porcelanom i došla na ideju da sve likove iz moje master knjige tako napravim. To je bio poduhvat koji je zahtevao od mene mnogo truda i novih znanja, ali sam rado prihvatila taj izazov.
Malo posle radionice nastaju prve skice. Kada sam imala jasnu sliku glavnog junaka odlučila sam da probam da ga prebacim u glinu. Uz pomoć izvanrednih profesora, i još divnijih kolega sa modula Keramika, uspela sam da napravim svoje prve figure. Moj odnos prema tim figuricama je bio specifičan. Do sada sam obično crtala i pravila nešto što je bilo dvodimenzionalno. Odjednom, kada su moji crteži postali trodimenzionalni, i kad sam mogla da ih uzmem u ruke, delovali su kao da su oživeli, pa sam se osećala kao da je to nešto najlepše što sam ikada napravila.
Pošto sam pronašla način kako da napravim likove za knjigu, javilo se drugo pitanje: Kako sve to uklopiti i napraviti ilustraciju?
Tada sam shvatila da mi je za keramičku skulpturu neophodan prostor da bi ona mogla što bolje da dođe do izražaja. Da bih uspešno ispričala priču koju sam želela da prenesem i da bih što bolje prikazala prostor u kom se figure nalaze neophodna mi je bila scenografija. Od izvedenih keramičkih figura na kraju sam imala mnogo njih koje su imale samo keramičke glave. Tada mi se javila još jedna ideja da pojedine figurice imaju odelo. Kostim je još jedno polje interesovanja koje me je oduvek privlačilo, tako da sam rešila da u svom master radu obejdinim zapravo sve što volim, a što ovaj Fakultet može da pruži kao dodatno obrazovanje. Na kraju, kada je delovalo da je sve osmišljeno, pojavio se problem teksta. Kada vam je ilustracija toliko slojevita i dominantna, tekst postane problem. Trebalo je da ga uklopim u sliku, ali sve što sam probala, koristeći fontove, delovalo je kao suvišni element. Jedini način je bio da tekst tretiram kao sastavni deo ilustracije, tj. da i on bude ilustracija. Tako sam shvatila da je najbolje da i slova budu ručno ispisana. Njih sam ispisala sa flomasterom, potom skenirala i ubacila u knjigu. Spojila sam oblasti koje su me oduvek zanimale u jedan jedinstven projekat – knjigu.
Keramika
Bez ikakvog predhodnog znanja i veštine, uz pomoć gline i porcelana, kreirala sam likove za knjigu, koristeći svoje ruke i poneku alatku.
Kada sam počela da radim, prvo na šta sam obratila pažnju bilo je kako se ponaša glina. Dok sam je držala u rukama to je bila mekana smesa pogodna za oblikovanje, ali čim mehanički kontakt ruke i gline nestane glina počinje da se suši i zahteva vlagu da bi oblik bio savršeno uklopljen u ostatak figure. Ako se doda previše vode, glina postaje gnjecava i nepogodna za oblikovanje. Potrebno je pronaći idealan odnos vode i napraviti dovoljno plastičnu masu da bi se dobio savršen oblik.
Sve figure bih počinjala tako što prvo napravim krug ili cilindar, koji sam razvlačenjem i skupljanjem, formirala u željenu formu. Dodavnjem i oduzimanjem manjih i većih delova pravila sam željeni oblik. Dosta toga sam naučila proučavajući glinu kao materijal. Jedna od najvažnijih poruka bila je da je potrebno dosta strpljenja, upornosti i snage da bi se napravio oblik koji sam zamislila. Keramika zahteva potpunu pažnju dok se sa njom radi, nije potrebna samo fizička snaga da se nešto napravi, potrebno je dosta proračuna, dodavanja, oduzimanja i upornosti da bi se došlo do cilja. Nakon prvog grubog formiranja figure, sledi proces sušenja. Glina je vrlo zahvlana što se toga tiče, zato što pamti postavljeni oblik kojem uvek možete da se vratite.
Nakon nekog vremena, glina je dovoljno suva, spremna za finalnu obradu. U toj fazi sam dodavla detalje, kao što je iscrtavnje usana, očiju, perja, detalja koji su se nalazili na mom crtežu i skicama. Tako obrađena figura je spremana za sledeću fazu – fazu pečenja. Moj susret sa porcelanom je bio zanatno drugačiji od susreta sa glinom. Porcelan je finiji i nežiji materijal, koji se u nekim situacijama teško oblikuje. Ako mu se doda previše vode on postaje redak, a isto tako se prebrzo suši. Figure sam dobila tako što sam, napravivši određeni oblik, ostavila porcelan da se osuši. Kada bih procenila da je porcelan dovoljno suv, dodavala bih detalje kao što su nos, uši, oči.
Kada se glina i porcelan dovoljno osuše da mogu da se stave u peć, idu na prvo pečenje, koje se zove biskvitno pečenje. Temperatura prvog pečenja gradira od 850 do 1000°C a drugog, visoko temperaturnog 1250–1280°C. U pitanju je oksidaciono pečenje kamenine i porcelana u električnoj peći.
U biskvitu se figure neznatno smanje ali na visokoj temperaturi procenat skupljanja je veoma visok. Od 10 do 12% za kameninu, a 15–20% za porcelan. Kada se glina izvadi iz peći, tada nastaje biskvit.
Nakon pečenja dolazi glaziranje. Glaziranje je bojenje biskvita, specijlnim keramičkim glazurama i engobama. Engobe nastaju mešanjem porcelana, kerpera i vode. Kerper je pigment nastao posebnom tehnologijom tako da izdržava visoke temperature. Postoje i prirodni oksidi kao što su gvožđe, bakar, mangan i kobalt. Svaki od ovih oksida, u procesu pečenja, različito reaguje na biskvitu.
Imala sam sreću da mi profesorke Ljubica Jocić Knežević i Lana Tikveša objasne kako sve funkcioniše i kako će otprilike izgledati moje figure kada izađu iz peći. Figure sam bojila tako što sam prvo utrljavala bakar ili mangan u biskvit sunđerom ili četkicom. Višak sam skidala vodom. Nakon toga sam sa kerperima oslikavala delove na figuri. Koristila sam najviše naradžasti, zeleni, braon, tamnoplavi, crveni i rozi kerper. U početku mi je sve to izgledalo jako beledunjavo i svetlo, iako su mi profesorke govorile da će nakon pečenja sve izgledati tamnije.
I zaista, nakon drugog pečenja desilo se čudo! Moje figure su izgledale živopisno, ni približno kao figure koje sam pre toga stavila u peć.
Prvi rezultati otvorili su mi želju za eksperimentom, pa sam mešala različite kerpere da bih dobila neke nove boje, mešajući ih čak sa bakrom i manganom.
Koristila sam različite glazure, jer sam želela sve da probam. Nekoliko puta mi se desilo da sam kobalt pomešala sa crnim kerperom i kada su figure izašle iz peći, umesto crne imale su tamno plavu boju. Ali su i tako bile lepe, a ja sam naučila da razlikujem oksid i kerper.
Glazura je krajnji, finalni proces, u oslikavanju keramike. Na neke delove sam nanosila glazuru četkicom, a neke površine sam ostavljla bez glazure. Igrajući se sa kerperima i glazurom, uspela sam da se oslobodim i uživam u procesu rada, bez bojazni da ću nešto pokvariti ili da nešto neće ispasti kako treba. Tako su nastale keramičke figure u mojoj knjizi.
Kostim
Odabir materijala, kroj, veličina, detalji na odeći, je sve ono na šta sam se fokusirala dok sam pravila kostime za figure. Bio je veliki izazov sve to uklopiti. Na taj način sam figurama dodala karakter, a slojevima različitih tehnika gradila ilustraciju za knjigu.
Moja mentorka, profesorka Olivera Batajić Sretenović, me je uputila na profesorku Ljiljanu Petrović koja predaje na modulu Scenski kostim. Ona mi je objasnila osnove krojenja i sklapanja kostima. Savetovala me je da iskoristim neke već postojeće stvari od lutkica koje mogu da izgledaju dobro ako se preprave ili ako im se doda neki detalj. Dala mi je literaturu koja bi mogla da me inspiriše za pravljenje kostima.
Prvo sam krenula u potragu za materijalima. Pronašla sam predivne dezene i različite vrste materijala koji su me podstakli na dalji rad. Sva odela su uglavnom sašivena ručno. Međutim susrela sam se sa jednim problemom. Kako napraviti telo za lutke?
Glave od gline i porcelana su bile prilično teške. Trebalo ih je učvrstiti i osposobiti da stoje na nogama da bi mogle da se fotografišu. Nakon mnogo razmišljanja i hiljadu neuspelih pokušaja došla sam na ideju da ta tela učvrstim uz pomoć drvenih štapića i da sa žicom napravim ruke i noge. Velika prednost je bila što sam kao podlogu za scenografiju koristila stiropor.
Neka tela za lutke su nastala tako što sam ih pravila od posebnih delova koja sam prvo iskrojila, spojila i napunila vatelinom. Na te delove sam naknadno dodala ruke i noge od žice. U nedostatku porcelana i gline morala sam da nađem rešenje za šake. Plastelin nije bio dobro rešenje zato što nije bio čvrst. Beolin je bio primenljiv, ali kada bi došao u kontakt sa žicom raspao bi se. Došla sam na ideju da isprobam das masu, što se ispostavilo kao najbolje rešenje za moj problem.
Neka tela sam napravila i od sunđera, tako što bih ga izrezala u određeni oblik i kroz njega provlačila žicu.
Skice za kostim sam pravila tako što sam prema određenom liku iz knjige tražila najbolji model i dezen koji bi mogao da ga okarakteriše. Žene u knjizi su uglavnom bile obučene u haljine ili suknje. Muškarci su nosili pantalone, sakoe, džempere, majice itd. Svaki lik u knjizi imao je svoju priču i zahtevao je da bude obučen u skladu sa svojim karakterom, a isto tako uklopljen u celinu sa scenografijom i drugim figurama oko sebe.
Naučila sam da pravim haljine, kapute, džempere, sakoe i mnoge druge odevne predmete. Iskoristila sam i prepravila već postojeća odela za lutke, dodajući im detalje u vidu dugmića, traka, perlica i na taj način sam došla do neverovatno kreativnih rešenja. Ovaj proces rada je zahtevao od mene kreativno razmišljanje, preciznost i veštinu u izradi odevnih predmeta. Naterao me je da prevaziđem sebe.
U radu sam koristila neke već postojeće predmete. Mnoge cipele sam napavila tako što sam na cipele od lutaka dodala detalj napravljen od plastelina i na taj način napravila sasvim nove cipele koje bi odgovarale liku iz knjige koji ih nosi.
Bilo je pravo zadovoljstvo praviti malene kostime i primeniti ih u ilustraciji, oživeti likove u knjizi i dodati im poseban karakter i pečat.
Scenografija
Scenografija je za mene nepoznato polje koje se kao ideja za moj rad javila u poslednjem trenutku. Već je bio kraj školske godine, počinjao je raspust, te više nije bilo moguće naći profesore koji bi bili stručna pomoć u domenu scenografije.
U glavi su mi se rojila pitanja: Kako napraviti reku? Kako napraviti drvo? Kako napraviti brdo, jezero, šumu, park, vozić, kafić, centar garda? To je samo deo pitanja koja su me mučila i odzvanjala u mojoj glavi. Počela sam da prikupljam materijale sa raznih strana. Većinu materjala sam pronašla dok sam tražila materjale za lutke, mnoge druge sam pronašla onda kada sam se najmanje nadala. Krenula sam da prikupljam ostatake kutija, kartone, grane koje sam pronalazila na ulici. U svakom obliku sam videla nešto od čega mogu da naravim elemente scenografije za knjigu.
Tako sam od kartona za jaja napravila sedišta za vozić. A od kutija za šećer izvore za Snežnik. U senografiji je bilo potrebno prvo napraviti neke osnovne elemente. Za osnovu na kojoj stoje figure izabrala sam stiropor. Njega sam, u zavisnosti od priče, bojila i oblikovala, dodajući malene papirne oblike koji su imitirali podlogu u priči.
Za nebo sam pronašla dva materjala dok sam tražila materijal za kostim. Jedan svetlo plave nijanse, za dešavanja u priči kada je dan. I drugi, tamno plavi sa blagim nijansama svetlo plave, pogodan za suton i noć. Ta dva platna sam koristila kao pozadine u ilustraciji. Ilustracija je zatim, u zavisnosti od toga šta se dešava u priči, bila nadograđivana različitim elementima. Drveće sam napravila tako što sam sakupljajući grane na njih dodavala različite materijale ne bih li dobila drvo kakvo sam želela. Koristila sam papir, tekstil, žicu, pliš, filc, itd. Zgrade i objekti su napravljeni od kartona, sa detljima od gline, plastelina i pliša.
Najteže mi je bilo da napravim reku. Nisam znala kako bih predstavila vodu. Pronašla sa materijal koji je najbolje prikazivao reku u priči, ali sam morala da napravim mnogo proba. Pitala sam se da li da reka bude napravljena od silikona ili od konca, možda čak od prave vode. Travu u prakovima sam napravila od zelenog materijala koji je odlično imitirao izgled prave trave. Svetiljke, klupe i sjalice za park su napravljene tako što sam drvene štapiće bojila u boju koju sam htela, dodajući zatim delove od plastelina i žice.
Prošli su meseci dok nisam pronašla način kako da najbolje prikažem i napravim delove u knjizi. Iako nisam imala nikakvo prethodno iskustvo u oblasti scenografije, želja da je uklopim u priču i moju knjigu, naterala me je da sklopim elemente i dođem do željene predstave – slike.
Priča
Kada sam počinjala da radim na ovom projektu želela sam da sama napišem priču za svoju knjigu. Ideja je bila da ispričam priču o Gočku, njegovim osećanjima, šta proživljava kada nas vodi u oblazak grada i kako neko mesto, na kojima se nalazi, utiče na njega. Dok sam pisala priču, prisećala sam se svojih osećanja koja su me pratila dok sam se nalazila na mestima koja je trebalo da opišem. Nisam imala predhodno iskustvo u pisanju teksta, ali sam znala šta je to što želim da kažem u svakoj sceni.
Moja priča je namenjena svim uzrastima, a deci najviše. Zato sam se trudila da priča bude vesela sa srećnim krajem.
Tipografija
Nakon bezbroj neuspelih rešenja i pokušaja da uklopim neki kompjuterski font u sliku, došla sam na ideju da slova pravim od plastelina. Plastelin je zahtevan što se tiče oblikovanja, ali je savitljiv i pogodan za pravljenje slova. Jedini problem je bio količina teksta. Bilo ga je mnogo, a malo plastelina. Na kraju sam se ipak odlučila da tekst ispišem rukom sa flomasterom da bi bio čitljiv. Napisala bih jedan pasus, potom ga skenirala, i tako dok nisam ispisala sve priče u knjizi. Ovo je bio dugotrajan, složen i nepraktičan postupak, ali sam na kraju dobila tekst koji se najbolje uklapa u celokupnu kompoziciju ilustracije.
Nakon što sam imala sav tekst skeniran, trebalo ga je uklopiti u ilustraciju, tako da bude čitljiv i da prati formu ilustacije. Pomeranjem, smanjivanjem, uvećavanjem slova, igrala sam se sa tekstom, ne bih li dobila zanimljivo rešenje, koje je čitljivo i inspiriše posmatrača da pažljivo gleda svaki detalj i prati narativni tok.
Primena fotografije
Kada sam došla do trenutka da sam imala gotove sve figure, sve scenografije i kostime predamnom se našao finalni zadatak – sklapanje ilustracije. Bilo je potrebno pronaći najbolji mogući kadar koji bi objedinio sav moj rad i zaokružio ilustraciju. Istraživanje pozorišne umetnosti pomoglo mi je oko izbora kadra i trenutka koji želim da prenesem.
Kolega sa Fotografije, Pavle Kaplanec, pomogao mi je da svoju ideju sprovedem u delo. Kako u pozorištu osvetljenje i rasveta imaju značajnu ulogu u dočaravanju trenutka i dinamike događaja i slike koji se odvija ispred posmatrača, tako je i u fotografisanju mojih ilustracija ona imala ključnu ulogu. Imala sam sreću da Pavlu mogu da objasnim kakva je atmosfera koju želim da prikažem u svakom kadru i kakva osećanja želim da izazovem kod posmatrača.
Problem koji se javio kod fotografisanja bio je taj da kada sam razmišljala o knjizi nisam razmišljala o pristupu fotografiji iz ugla fotografa i nisam tehički mogla da predvidim neke stvari. Prvo fotografisanje figura nije prošlo najslavnije. Imala sam fotografije sa neoštrim figurama u prvom planu. Problem je bio to što sam imala puno figura na pojedinim scenografijama, a fotoaparat nije mogao da postigne savršenu dubinsku oštrinu zbog mnogo planova u kojem su postavljeni elementi. Na kraju smo došli do rešenja problema, ali je i za fotografa ovakav način fotografisanja predtavljao eksperiment. Uz pomoć rasvete i fokusa na više elemenata na scenografiji dobili smo oštre fotografije. Tako je primena fotografije objedinila rad na mom master projektu i omogućila da keramika, kostim i scenografija postanu deo knjige i ilustracije.
Povez
Sve u mojoj knjizi, napravljeno je ručno. Jedino je fotografija učinila da moj rad dobije digitalnu formu. Na osnovu nje nastale su stranice u knjizi. Trebalo je pronaći pravi papir koji bi učinio da se stvori veza sa likovima sa fotografije koji su bili ručno napravljeni. Odlučila sam se za prirodan papir i klasičan povez, jer mi je bilo mnogo bitnije šta se nalazi na starnicama knjige, te da akcenat zadržim na tome, nego da dodatno eksperimentišem sa vrstama papira i poveza.
Ipak, korice knjige sam želela da povežem sa svojom nosećom idejom i da na taj način čitaocu nagovestim atmosferu koju knjiga nosi. Odlučila sam da korice budu od pliša, već prepoznatljiv materijal na koricama mojih radova. Pliš koji podstiče na dodir i budi taktilnost za vreme čitanja knjige. Umesto naslova na prednje korice sam zalepila malenu skulpturu vrapca koji govori više od reči. Da bih dočarala lakoću priče i njenu narativnu formu, pored vrapca na koricama su se našli i oblaci koji su sastavni deo svake ilustracije i čest motiv u priči.
Zaključak
Moj master rad je skup više umetničkih oblasti objedinjenih u jednoj knjizi. Osim praktičnog dela u njemu je zanimljiv ceo istraživački postupak, kroz koji sam se upoznala sa prednostima i manama sfera umetnosti koje sam proučavala. Osnovna ideja i velika želja su mi bili da se oslobodim formata i prikažem da knjiga i ilustracija ne moraju da se vazuju samo za papir. Oslobađanje od formata mi je donelo slobodu u izradi mog master projekta i mogućnost za rađanje novih ideja. Mislim da knjiga i ilustracija treba da budu mnogo šire shvaćene, jer pored prenošenja narativne forme, one ostavljaju posmatraču da sam kreira svoju viziju i doživljaj ispričane priče.
Želela sam da ovim radom prikažem svoje viđenje knjige i načina na koje ona može biti ilustrovana. Ovaj rad za mene predstavlja putovanje na kom sam, bez ikakvih predrasuda i straha, rešila da se uputim u nepoznate oblasti koje su me oduvek zanimale i otkrijem šta je sve moguće napraviti ako se, pored mašte i ideje, uključi želja za učenjem i novim saznanjima. Nadam se da će moj rad ohrabriti buduće studente i profesore da više sarađuju, razmenjuju međusobna iskustva, što otvara ogromne mogućnosti za inovativne ideje na ovom Fakltetu. Jedino saradnjom i razmenom ideja pomeramo sopstvene granice, tako postajemo bogatiji, rađamo nove ideje i upoznajemo bolje sebe i druge. Na osnovu informacija i kreativnih rešenja do kojih smo zajedno došli, razmenili i nesebično dali dalje, rastemo i razvijamo se, stvaramo umetnost.
I jedino tako danas može nastati istinsko umetničko delo.
Literatura
http://www.robertwilson.com/video-portraits/
What’s New
http://andreaskyberg.com/sophie-pages-studio-tour/ http://www.rednosestudio.com/blog/
Zahvalnica
Želim da se zahvalim mojoj mentorki Oliveri Batajić Sretenović koja mi je pomogla da realizujem svoju ideju i sprovedem je u delo.
Isto tako želim da se zahvalim profesorkama sa keramike Ljubici Jocić Knežević i Lani Tikveši koje su imale strpljenje za svako moje pitanje.
Profesorki sa kostima Ljinjani Petrović.
Prijateljima koji su mi pomogli i podržavali me na mom putu, od kojih je sam najveću podršku imala od Jane Vuković, Kristine Karaklajić, Katarine Josić i Danila Stojića.
Želim da se zahvalim i mojoj porodici koja je bila uz mene sve vreme.
Fotografu Pavlu Kaplanecu koji mi je pomogao da knjiga ispadne baš onako kako sam zamislila.
I Fakultetu primenjenih umetnosti koji mi je omogućio da realizujem svoj Master rad.
Knjiga kao višemedijska umetnost je pisani deo završnog rada Anđele Srejić na Master akademskim studijama, koji je s ocenom 10 odbranila 29. 01. 2018. Članovi komisije su bili: Jana Oršolić, docent, predsednik komisije; Marijana Paunović, docent, član komisije; Olivera Batajić Sretenović, član komisije, mentor. Originalno delo, knjiga umetnika Vrabac Gočko, možete pogledati u arhivi predmeta Grafika knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.