F∆?

Knjiga koju imamo pred nama predstavlja pokušaj da mene, kao umetnika, objedinim sa dve strane mog umetničkog izraza u knjigu oblikovanu kao jednu celinu. S jedne strane to su poezija i proza, a sa druge crtež. Ta celina predstavlja moju prošlost i iskustvo, ali i naredni korak i nameru da se moj celokupni izraz nastavi u ovom smeru.

Spajanje ove dve celine imaju za cilj da opišu duševno stanje na indirektan način i da onaj ko rad posmatra ostvari neku vrstu samospoznaje ili da barem ostvari poseban emotivni doživljaj. Knjiga je bazirana na iskustvima, autobiografskim pesmama i kratkim prozaičnim kontemplacijama koje su inspirisane životnim događajima i razmišljanjima nastalih u proteklih 15 godina. Ilustracije su nastajale tokom biranja tekstova za knjigu. Autoportret je moj način da, bez dodatnog nagoveštavanja, naglasim da je ova knjiga manifest mog unutrašnjeg bića, koji je u potpunosti nastao ni iz čega. Sve ovo radim da bise mi koji se osećamo drugačije i koji se na teži način nosimo sa nekim životnim situacijama, osetili slično, odnosno kao da pripadamo ovom svetu, ovom društvu.

Uz ovaj rad prilažem i ličnu priču koja se tiče mog duševnog stanja, priču mog života i svoja razmišljanja o njemu. Napomenula bih da je ta priča deo koji ide uz rad, ali ne i sam deo rada. Tu je da objedini priču između umetničkog rada i pisanog dela master rada.

Poezija je umetnički izraz nas koji ne želimo ili nismo u mogućnosti da planiramo ili korigujemo produkt svoje sirove svesnosti i trena života u kom je taj produkt nastao. Crteži su, pak, način da ispoljim svoj unutrašnji svet u pokušaju da sebi i drugima razjasnim ili približim neki pojam ili emociju.

O radu
Ova knjiga ima tri segmenta koji se zovu: Glasovi, Kontrola i Stabilna. Delovi idu redom, ali ne hronološkim. Naime, nije se desio neki napredak u mom mentalnom stanju pa sam želela da prenesem utisak koji na mene ostavlja ta spoznaja. Istraživanje sebe, samosagledavanje, možda je najteže sećanje na razvoj ove knjige kao kompletnog rada.

Objašnjenje dijagnoze
„U šifrarniku Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB-10), granični poremećaj ličnosti krije se iza šifre F60.3, a u zvaničnim ‘kolekcijama’ psihijatrijskih poremećaja nalazi se od 1980. Osobe kojima je postavljena dijagnoza graničnog poremećaja ličnosti najčešće se žale na poteškoće u tri životna konteksta: regulacija emocija, kontrola impulsa i međuljudski odnosi. Neretko osobe sa GPL-om pate od depresije, anksioznih poremećaja, poremećaja ishrane, a česti su i zloupotreba psihoaktivnih supstanci, samopovređivanje i pokušaji suicida. Često se dešava da burno reaguju na događaje koje okolina doživljava kao nevažne ili da kratka razdvajanja od bliskih osoba percipiraju kao odbacivanje“.¹

Depresija, s druge strane, nešto je što ne moram da opisujem. Što se pisanja tiče, počela sam da pišem sa desetak godina, htela sam da spontanim tekstovima i pesmama popunim prostor onime što osećam. Kada sam krenula da pišem nije mi bilo dovoljno prostora u jednoj, pa sam,u periodu od par meseci, prešla na drugu, treću svesku. Nisam se bavila time kako treba pisati, jer nisam imala nameru da bilo kome pokazujem to što napišem. Od svog tog bežanja od konvencija, raznih pravila i definicija, pronašla sam se u, kako sada vidim, alternativnom poetskom izrazu, prateći svoj tok misli i pokušavajući da uhvatim neopisivo jaka osećanja i iznenadna otkrovenja o stvarima i pojmovima o kojima, možda, ne razmišljamo tako često. Misli su zaista jako brze i mogu da nestanu ako ne pokušamo da ih uhvatimo, naročito one neobične i nekonvencionalne misli, shvatanja beskraja do kojih ponekad dolazimo, neobičnih i jednostavnih rešenja za prekompleksan životni tok. Pisala sam najčešće noću kad legnem u krevet i kada ne mogu da zaspim od sreće ili beskrajnih naleta neobjašnjivo intenzivne tuge. Pisala sam sebi i o sebi, ali i o drugima. Nekad sam i prestajala da pišem. Nekada je pesma postajala kratak ili duži tekst i to mi je malo smetalo. Sada je jasno da sam počela da pišem nesvesno zbog toga da bi mi bilo lakše.

Brutalnost i očigledna nametljivost mog naslova je namerna i ističe bitan segment mog bića. Pojasnila bih i to da ukoliko se na leku nalazi oznaka u obliku praznog trougla (Δ), to znači da lek može uticati na psihofizičke sposobnosti. Znak pitanja označava potragu i potrebu za dijagnozom. Iza samog upitnika ne nalazi se ništa. Ni moje ime. To je zato što moja dijagnoza ne predstavlja samo mene. Naslov predstavlja naš odnos između sagledavanja i površnog zaključivanja. Korice su providne zato što nemam šta da krijem, ali imam šta da zaštitim. Ime rada predstavlja moje stavljanje tog slova F na papir. Jer sada ja imam kontrolu nad time, koristim stigmatizovanu šifru, ili deo iste, kao sopstveni simbol. Jer me on opisuje i definiše.

Tako naslov predstavlja jednu vrstu znaka, tipografsku celinu koja trenutno isključivo meni znači – dok za cilj ima da bude prepoznata kao identitet knjige, kao spoj dva dela rada, dva prošivena dela moje ličnosti, racionalnog i svesnog bića. Naslov ne objašnjava priču ako je sagledan bez prethodnog saznanja o samoj sadržini rada i otud dodatak radu. Emotivni doživljaj je najbitniji faktor za sagledavanje, on objašnjava ono što je na početku bilo nejasno i upućuje na prvobitno pitanje.

Autoportreti su nastajali dugo. Što zbog težine u izvedbi, što zbog same činjenice da sebe ne vidimo onako kako nas drugi vide. Poenta jeda se onima koji nas posmatraju prikaže realnost koju vidimo u sebi. Unutrašnja perspektiva koju na ovaj način dajem drugima može biti korisna jer oslobađa isto onoliko koliko i plaši. Tekstovi koji se bave introspekcijom u kontrastu su sa autoportretima koji odaju očigledan prikaz emocija i tok misli. Rađeni su digitalno, na tabli za crtanje, zbog moje zanesenosti mogućnostima tehnologije i ručnog delovanja nad delom. Uz pomoć kompjutera i table za crtanje (Wacom Manga) moguće je nacrtati nešto nesavršeno i vidno nacrtano rukom bez želje za dodatnim intervencijama, sa potenciranjem na negativnom prostoru i minucioznošću u okviru pojedinih površina na kompozicijama. Tekst i ilustracije se spajaju, nisu odvojeni entiteti – već postoje zajedno i tako objedinjeni daju značenje, ali samo onda kada su odštampani na posebnom papiru, ispod plastičnih i providnih korica.

Moj cilj je da ova knjiga bude spremna za dodatno umnožavanje i prošivanje, spremna za dodatne intervencije i da se njena poruka širi. Ovo jeste knjiga umetnika, ličan i meni najvažniji rad do sada.

Inspiracija

Knjiga umetnika nastaje spoznajom forme klasične knjige, ali svoje šire značenje i oblik dobija onda kada dodiruje granicu te klasične forme. Knjiga kao komercijalni predmet nije delo umetnika – delo je ono što se u njoj može pročitati. Onda kada se i kroz fizičku formu provuče ličnost onoga ko ju je osmislio i poželeo na ovom svetu – rađa se knjiga umetnika. Ovakvo delo ne mora imati riknu, listovi ne moraju biti od papira i ona se ne mora listati. Njoj identitet daje umetnik koji ju je stvorio i ona kao delo prkosi pravilima.

U književnosti se kroz tekst gradi slika u mislima posmatrača koja je uvek subjektivna. Tu moć ima i vizuelna umetnost poput ilustracije, ekspresivne kaligrafije ili grafike. Maštani prizor nudi posmatraču odgovor na sva pitanja koji on sam uspeva da nađe maštajući dalje od rečenice ili prizora koji je video. Upravo je knjiga umetnika u ovom slučaju spoj literarnog i vizuelnog prikaza emocije koji navode čitaoca i posmatrača dela da pronađe neki treći, nepredviđeni odgovor ili rasplet.

Krenula bih od negacije sopstvenosti. Početak je uvek iskren i nevin dok svešću ne dođemo do nekih ograničenja koja sama sebi postavimo.

„Maska, oruđe metamorfoze, nastala u primitivnom društvu, razvija magijske snage podmlađivanja i jačanja, priziva duhove i demone. Pomoću maske postaju delatne sve snage magije i preobražaja. Pomoću nje pretvaraju se sveštenici u demone i bogove.“ – Oto Bihalji Merin.

Maske uvek čine prisutnu granicu između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Iako je svakoj umetnosti cilj da privuče, ne mora nužno to biti produkt pretvaranja i stavljanja maske. Upravo je i cilj da se maske skinu i da sama poruka dođe do posmatrača. Ipak, od maske kreće naša svesnost o nama samima, odakle se rađa i bol. Ono što je jako bitno za mene je neka eklektika naše zavisnosti o maskama i surove istine koju krijemo, a koju u svojim delima objednjuje Frensis Bejkon, buntovni ekspresionista koji je skidao mnogo više od maski agresivno opisujući postojanje.

„Kada su Bejkonove slike prvi put potresle publiku, izgledale su kao da govore nekim jedinstvenim jezikom i izazivaju čuvstvo opustošena svijeta koji ih okružuje dok se on, u usponu svoje karijere sve više osećao usamnjenim, tako da danas njegove slike nalikuju vrlo izuzetnim i osobenim klaustrofobijama.“ – Edvard Lusi Smit.

S druge strane, Dejvid Hokni je istinu prikazivao kroz ličnu emociju, sinestetički stimulisan (čuo je boje), kroz prizmu ogoljnjnog postojanja.

Inspiriše me potreba za izražavanjem trenutne emocije i zadržavanja iste dokle god se delo ne završi. Samo umetnik koji je iskren prema sebi i svom delu može ličnu ekspresiju preneti na drugoga, inspirišući nekog na stvaranje. Poput Poloka, osvojiti svoje delo i predati mu se, pokrenuti sebe, možda čak i dalje od osnovne ideje, radi iskazanja suštine. Biti pritom nežan prema svetu oko sebe, poštovati ga kao Kalder svojim pokretnim skulpturama koje žive u sintezi sa prostorom i cirkulisanjem vazdušnih struja. Potrebno je da od maske postanemo neko ko se trudi da pokaže svoje razlike i da ih na taj način slavi, bez obzira na eru ili društvene norme.

I think I’m equally afraid of both – to live and to die.² – rekla je Ida Storm, devojka čiji me je autobiografski dokumentarni film i inspirisao da i ja započnem svoje delo koje bi moglo biti pušteno u etar, na dohvat ruke svima, bez straha. Idina priča je film o njenim posetama bolnici, samopovređivanju, usmenoj analizi nje same kroz video dnevnik, ali se u njemu nalazi i poetika postojanja, horor svakodnevice, ta jaka ekspresija koja čini da se svako od nas saoseti sa tuđom patnjom ili ekstazom.³

Patnja je pokretač iza svake maske. Postojanje je zasnovano na patnji i našem ophođenju prema njoj. Jedna od glavnih stvari je – prihvatiti je. Nik Kejv je poslednji album Skeleton Tree (2016) posvetio svima, ali otpevao svom poginulom sinu. On i sam kaže da i pored elastičnosti vremena kao na rastegnutoj i potom puštenoj gumici bivamo bačeni nazad na taj trenutak gubitka ili tragedije (One more time with feeling, 2016). Slična emocija patnje može da se prepozna kod Branka Miljkovića. On zaista opevava prazninu, s posebnm odnosom prema pesničkoj građi, u mitskim i istorijskim motivima, nacionalnim i sveopštim simbolima.

Ja volim sreću koja nije srećna,
pesmu koja miri zavađene reči
slobodu koja ima svoje robove
i usnu koja se kupuje za poljubac.

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
i sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra,
cvetove koji se prepiru sa vremenom
u ime budućih plodova i prolećne časti.

Ja volim sve što se kreće,
jer sve što se kreće,
kreće se po zakonima mirovanja i smrti.
Volim sve istine koje nisu obavezne.

Ja volim jučerašnje nežnosti,
da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje,
prste, oči, sluh drugačije raspoređene
u šumi negoli u telu.

Ljubav poezije
Branko Miljković

Umetnik je sačinjen od emocije koju ima potrebu da ispolji. Iskustvo mu pomaže da te emocije sroči kroz stvaranje, bez kontrole, ekspresivno, sa sigurnošću u trenutak i nesvesno jakom potrebom da kaže to što želi. Magično je što sada osećam da, zaista, sve može biti objedinjeno u sirovoj iskrenosti (ili barem težnji da se ona dosegne).

Tehničko izvođenje

Lako se može doći do zaključka da je tema koju sam odabrala laka za analizu i razvijanje, možda i za izvođenje, ako se uzme u obzir da imam potpunu slobodu, i s obzirom na to da su i tekst i ilustracije moje intelektualno vlasništvo. Ali, mogu da tvrdim da je introspekcija složen postupak, posebno onda kada se na osnovu te iste introspekcije dolazi do zaključaka koji mogu biti neshvaćeni od strane onih kojima rad dođe u ruke. Sa druge strane, introspekcija ima terapeutska svojstva, pa čak i onda kada se mora pobediti strah od razrade i govora o naj intimnijim mislima i osećanjima pred komisijom i mentorom – onima koji mogu oceniti nivo kvaliteta mog rada. Možda je još teže pričati o sopstvenom mentalnom stanju onima koje volimo ili cenimo. Naročito se to desi ako se plašimo osude ili tuđeg razočarenja.

Ali, ideja mora biti pretočena u nešto opipljivo. Dok sam se bavila bibliofilskim izdanjem (Magični autobus, 2016) i umetničkom knjigom (Dark Light, 2016) kao zadacima na Master akademskim studijama, shvatila sam da se knjiga može praviti od mnoštva materijala i da eklektika tih materijala, koji možda ne deluju spojivo, može dovesti do zanimljivog finalnog proizvoda. Od kombinovanje ručne štampe, prošivanja jeftinih materijala poput papira, kartona, pravljenja pakovanja koje se slaže uz tematiku knjige, do pravljenja knjige koja se ne lista i čije, akrilom islikane stranice od transparentnog klirita, bude osećaj trodimenzionalnosti i uvida u sadržaj bez mogućnosti iščitavanja većeg dela same knjige – bilo je jasno da je sledeći korak, za mene, nešto posebno.

Nije mi bilo važno da impresioniram, već da kroz transparentnost omota, koje otkrivaju koricu i moj lik na njoj, nagovestim potpunu predaju sebe onome ko moju knjigu otvori. Prošivanje je za mene više od veze između plastike i papira. Konac je nešto opipljivo i naglašava još više bežanje od uobičajenih elemenata knjige, poput rikne, dok takvih načina prošivanja knjige ima mnogo. Na neki način, ima simbolike i u tome što je svaki knjižni list posebno prošiven i povezan. Simbolika prošivanja se ogleda u samom procesu – počinjem od prednjih plastičnih korica i kroz svaku rupu provlačim po jednu posebnu zakrivljenu iglu. Igla je sposobna da zaobiđe prepreku i da nastavi dalje, do prednje korice s autportretom i naslovom gde sve počinje i polako kreće da se završava. Svesna sam, u tom trenutku, da je nešto što sam stvarala godinama počelo da dobija konačan oblik. Ispunjava me prošivanje i opraštanje od listova koji su pre toga bili osamljeni i ničemu nisu pripadali, osećam se kao da se opraštam od fragmenata da bih ih ušila u celinu. Simbolika je u objedinjenosti.

„Blue is the opposite of red, it had been used as a depressant for fevers, fast pulse, pain. It has encouraged relaxation.“ / „Plava je suprotna crvenoj, korišćena je za spuštanje temperature, visokog pritiska, bola.“
Linda Clark, The Ancient Art of Color Therapy, Pocket Books, New York, 1978.

Boje sam koristila intuitivno, ali se na kraju desilo to da sam se okrenula najviše plavoj. Plava boja nije do sada bila karakteristična za mene, bežala sam od nje jer je mirna, smirujuća. Više mi je odgovarala agresivnost crvene ili mučnina narandžaste i drečavo žute. Ipak, u svom tom negativnom prostoru, u zajedničkim kompozicijama teksta i ilustracija, učinilo mi se da bi plava smirivala ono što rad može da probudi. Pored plave, napravila sam sebi paletu koju od postavljanja nisam menjala jer su mi te boje bile dovoljne da bih iz njih spontanim kombinovanjem, i saznanjem o tome kako mogu da utiču na onoga ko posmatra, mogla da se izrazim.

Digitalna štampa sada je mnogo napredovala, prave se novi papiri koji, na neki poseban način, daju život dizajnu. Dakle, i teksturu papira, uz boju, i sastav (neki papiri imaju vidljiva vlakna i tragove materijala od kojih su napravljeni) sada moramo uračunati kao bitan faktor u procesu realizacije nekog proizvoda ili dela. Takođe, u ovom slučaju moralo se misliti i na način povezivanja same knjige – što znači da papir zbog načina povezivanja koji sam ja odabrala treba da bude veće gramature. Ovaj rad je stvoren da bi se umnožavao, a da bi bio ono što jeste – mora imati određenu teksturu. Pri listanju ove knjige čitalac treba da stekne utisak slojevitosti. Plastika (klirit) i papir slične teksture kao akvarel knjigu čine neuobičajenom, kontrast je u materijalima i načinu šivenja. Moguće je pod prstima i zatvorenih očiju osetiti slova i štampu koje preko njih prelaze. Ipak, sa teksturom nije bilo preterivanja zbog toga što ona ne bi naglasila ništa. Kontrast između sadržaja rada i papira, na kom je sadržaj štampan,dovoljno naglašava ravnotežu, jer se ova knjiga čita i posmatra, na stranicama se zaustavlja, i one moraju pokazati da su voljne da ih neko drži.

Font koji sam koristila je Nioki BG ⁴. Ovaj font je malo drugačiji od većine sanserifnih fontova jer su njegovi serifi diskretno i nenametljivo zakrivljeni nastavci linija koje čine slovo, ne vidi im se početak. Uklapa se u dizajn zbog toga što nije težak i oštar kao font koršićen za naslov i nazive delova knjige (Bebas Neue – font koji sam odabrala jer je sanserifan, neutralan i time kontrastan Niokiju BG; slova su vertikalno izdužena i reči grade upečatljive i svedene forme koje su pogodne za naslove). Svaka strana sa tekstom zapravo je posebna grafička celina, sa tekstom i belinom, ili diskretnom ilustracijom koja prelazi na stranu gde je tekst, s namerom da bude prošivena.

Knjiga je prošivena jednostavnom tehnikom poveza, ali repeticija čini složenost postupka. Prošivanje je kao i moje konstantno stvaranje i želja da se izrazim, imalo sistem, konstantu. Čak i ludilo ima konstantu. Ne mogu reći da sam htela da, vizuelno, ova knjiga nužno ostavlja utisak nečeg lepog. Kao što može da se zaključi iz Istorije lepote U. Eka – to je zasnovano na individualnoj percepciji i istorijskom periodu u kome se nalazimo. Ipak, lepo, a prema tome i umetnost, čini transedenciju i kao doživljaj omogućuje da se biće razotkrije u svojoj suštini.

Zaključak

Htela bih da bude jasno da nisam vezana za svoju dijagnozu, već za sam pojam šifre koja daje neku neobičnu i hladnu težinu nečemu potpuno baziranom na emotivnom doživljaju i onom unutrašnjem. Moguće je da se kroz naslov ne vidi očigledna potreba mene kao bolesnika da tu kategorizaciju definišem drugačije, da tim mojim naslovom učinim da u jednom trenutku on postane normalan za posmatranje i čitanje, da nikome ne bude neprijatno ili tužno, napadno ili histerično.

Dalji razvoj mog rada nastaviće da se ispoljava kao spoj moja dva dela, u graničnom odnosu prema realnosti, prikazanom kroz crteže i racionalizaciji kroz poeziju i prozu. Spontano, ili vođeno što čistijom emocijom, ni jedan se umetnički doživljaj ne zaustavlja na samoj kontemplaciji ili na pasivnom postojanju. Rešenja životnih problema izvan umetnosti, problema o smislu, vrednosti i cilju ljudskog postojanja neodvojiva su od umetničkog rada jer imaju oblik sama po sebi. Smisao je ono za čim treba tragati jer je stvaranje zapravo beskonačan pokušaj razrešenja egzistencionalnih pitanja. Svesno i nesvesno, potraga za motivom da se nastavi traganje i pored otpora. Intuicija i nagon spojeni sklonošću i sposobnošću da se stvara i greši.

Kraj jednog perioda života koji se obeležava ovom odbranom spaja sve u jednu tačku i iz te tačke kreće poluprava usmerena negde. Dok na nju ne padne tačka i ona ne postane duž.

Jedite na travi
Požurite
Jednoga dana
Trava će jesti na vama.
Ž. Prever

Fusnote
1 Izvor: www.epsihijatar.com/sta-je-granicni-poremecaj-licnosti/ , 3. 4. 2017. u 20:50 nazad
2 Mislim da se jednako bojim – i da živim i da umrem. nazad

3 Ida’s Diary,(2015) je dokumentarni film Ide Storm (idasdiaryfilm.com) koji se sastoji iz njenih video-dnevnika. Ida takođe ima granični poremećaj ličnosti, čiji se simptomi drugačije ispoljavaju od pacijenta do pacijenta. nazad
4 Nioki BG je familija linearnih sanserifnih tipografskih pisama namenjena upotrebi u krupnijem slogu. Karakteristike ovih pisama su blago izvijeni potezi i istureni slovni završetci. Svedeni oblici slova odgovaraju zahtevima savremenog grafičkog dizajna, pa će odlično izgledati na plakatima ili ambalaži, dok ih njihov razigran karakter čini pogodnim za krupniji slog u izdanjima kao što su dečije knjige. Izvor: Tipometar nazad

Literatura:

• Oto Bihalji Merin, Maske sveta, strana 16, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1970.
• Edvard Lusi – Smit, Umjetnost danas, strana 96, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1978.
• H.W. Janson, Istorija umetnosti, Jugosavija, Beograd, 1974.
• Ida’s Diary (2015), Ida Storm, idasdiaryfilm.com
• Karin Tomas, Mali leksikon umetnosti 20. veka, starana 50, Jugoslavija, Beograd,1979.
• Soren Kjerkegor, Ili – ili, Iro Veselin Masleša, Sarajevo, 1979.
• Žak Prever, Barbara, Prosvjeta, Zagreb, 1982.

F∆? je pisani deo završnog rada Jelene Jaćimović na Master akademskim studijama, koji je s ocenom 10 odbranila 19. 06. 2017. Članovi komisije su bili: Olivera Stojadinović, redovni profesor, predsednik komisije; Mirjana Živković, vanredni profesor, član komisije; Olivera Batajić Sretenović, član komisije, mentor. Originalno delo, knjigu F∆?, možete pogledati u arhivi predmeta Grafika knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.