Ne sećam se trenutka kada sam prvi put uzela foto-aparat u ruke, ali me fotografija fascinira otkad znam za sebe. Sigurno je za to najviše zaslužan moj otac kome je fotografija bila profesija.
Odrasla sam u kući koja je imala jednu malu, pravu, izistinsku foto-laboratoriju u kojoj je on razvijao fotografije, gde je provodio sate i sate. Bivši špajz moje babe je u sebi krio razne predmete čudnog izgleda i oblika za koje tada nisam znala čemu služe (za neke ne znam ni dan-danas). Fotografije, slajdovi, filmovi, papiri, boce raznih oblika, kutije, objektivi, reflektori (…) bili su neizostavni deo mog detinjstva. Kao mala sam se igrala malim plastičnim foto-aparatom, sanjajući da ću jednoga dana moći i ja da koristim pravi pravcati foto-aparat i njime beležim sve interesantne trenutke oko sebe.
Pored toga, moja kuća ima divno, dugačko, zeleno dvorište sa ogromnim orahom u sredini. Taj orah je bio baš mali kada smo brat i ja bili deca, ali je u međuvremenu toliko izrastao da svojim dugačkim korenjem ozbiljno preti da ugrozi temelj naše kuće koja se nalazi odmah pored njega. Zasadio ga je moj deda Buda krajem sedamdesetih godina, kada je kuća i sagrađena. Iako sam u Beograd došla na studije odmah nakon završene gimnazije, i tu ostala, moja roditeljska kuća i njeno dvorište su zauvek moj dom i izvor inspiracije i pozitivne energije.
Fotografisanje prirode, raznih predmeta i situacija u dvorištu (i pored njega) pomažu mi da očuvam i oživim to sećanje na detinjstvo – srećne, lepe i bezbrižne dane koji nam svima nedostaju. Moje dvorište sada ne izgleda baš tako kao što je izgledalo pre trideset godina, ali je dobra osnova za razvijanje te ideje. Instagram mi je do sada služio kao dobra platforma za vizuelne beleške, ali se na studijama ukazala prilika da ta ideja postane mnogo, mnogo više od pukog postavljanja fotografije na mreži. Na predmetu Grafika knjige 1 je nastala knjiga „Mapa mog dvorišta“ u kojoj ću od probranih fotografija napraviti priču i sastaviti ih u jednu zaokruženu celinu, te napraviti pravu mapu dvorišta sa svim iscrtanim i ubeleženim elementima koji ga sačinjavaju.
I kako to obično biva u skoro svakom kreativnom procesu, jako jednostavan zadatak koji postavimo se uglavnom zakomplikuje odmah na početku. Kod mene je bilo problema u raznim segmentima. Prvo, bilo je vrlo teško od hiljade i hiljade fotografija koje su nastajale od 2006. do 2017. godine napraviti najuži mogući izbor. Najveći izazov je bio brižno pregledati sve te fotografije, jednu po jednu, i odabrati one prave koje će preneti baš tu emociju koja je potrebna da se stvori pravi utisak o trenutku koji je kamera zabeležila, i da se na kraju poveže sa mojim sećanjem iz detinjstva. U prvom krugu sam odabrala oko dvesta fotografija, nakon toga je izbor sužen na stotinak, da bi na kraju došla do finalnih četrdeset sedam koje su našle svoje mesto u knjizi. Nakon toga sam ih složila u meni logičan redosled i krenula sa radom na prelomu knjige. Raspored nije striktno vezan za godišnja doba ili doba dana, više je u vezi sa pričom koja mi se u međuvremenu sklapala u glavi kao slagalica.
Tekst je nastajao u hodu, i predstavlja moju impresiju i direktnu asocijaciju na određenu scenu sa fotografije koja je preda mnom. Tako je neminovna asocijacija na stranici sa fotografijom naslaganih cigala, bila upravo priča o tome kako su nekad članovi skoro svakog domaćinstva pravili lično svoju ciglu za kuću. A ukoliko oni sami nisu bili sigurni da će to dobro obaviti, angažovali bi komšije koje su se potpuno izveštile u tome. Tu priču sam zapravo saznala relativno skoro, i bila je idealna podloga za opis fotografije i nečega što je karakteristično za moj kraj u kojem sam odrasla.
Neke stranice imaju malo više teksta, dok je na stranici sa fotografijom opalog lišća tu samo umnoženo slovo „Š“, u raznim debljinama i veličinama. Trebalo bi da predstavlja karakteristični zvuk šuštanja velikih, suvih i krutih listova oraha kojima smo u jesen potpuno zatrpani. U knjizi vidimo dvorište i okolinu pod snegom, u rano proleće, kada sve vrvi od cveća i života, a tu su i voćni plodovi leta i jeseni. Našla se tu i čutura, kao i detalj sa starog smederevca koji je bio bitan činilac te jesenje atmosfere u dvorištu. Podseća me na vremena kada se spremala ogromna količina zimnice. Izgledalo je kao da se pripremaju ratne zalihe hrane za celu vojnu četu, a ne za našu četvoročlanu porodicu, zajedno sa babom i dedom. Ja je nisam jela, niti brat, a ni ostali ukućani nisu bili preterano „ješni“, što se kaže kod nas. Na kraju se poklanjala rođacima i komšijama, a verovatno se veliki deo, nažalost, bacao.
Treba spomenuti i životinje, ljubimce i ostale mrdajuće stvorove koji su prošli i prolaze kroz naše dvorište. U raznim periodima smo gajili koze, kokoške, misirke, guske, ćurke, zečeve, a tu su bili i neizostavni psi i mačke. Gostujuće su bile životinje kao što su žabe, kornjače, miševi, kao i razne bube, crvi, leptiri i meni omiljeni svici koji mi danas deluju kao istrebljena vrsta insekata, jer ih viđam samo kada odem tamo.
Govorila sam i o igrama koje su obeležile moje odrastanje: žmurke i sankanje, kao i beskrajne zanimacije sa mojom tetkom, uvek punom energije i entuzijazma za osmišljavanje zajedničkih aktivnosti. Oni koji me najbolje poznaju su u knjizi uočili i moju bratanicu Milu na sankama, jedinu osobu u knjizi. Time hoću da kažem da su ona i ostala deca simbol budućnosti moje kuće i dvorišta.
Spomenuću još i to da je pored onih suštinskih, kreativnih problema i nedoumica koje sam rešavala postepeno, bilo je sitnijih, tehničkih problema oko poveza knjige, zbog čega sam na kraju morala da smanjim inicijalni format. Finalni format je 22 × 21 cm, zato što sam htela da se stranice moje knjige šiju, a ne da se lepe. Nakon urađenih proba digitalne štampe, izbor je pao na ofset papir za unutrašnji tabak, a korice su urađene na debljem rebrastom papiru, a urađen je meki povez. Knjiga ima sto šesnaest stranica.
Pred sami finiš izrade knjige, desile su mi se neke tužne stvari, koje su celu priču oko rada na knjizi dodatno otežale i zakomplikovale, pa je na kraju ona završena sa velikom knedlom u grlu. Knjiga je postala neka vrsta posvete, testamenta, završetka jedne bitne faze i otvaranja novog poglavlja i pogleda na život mog dvorišta.
Rad Marice Bucek je nastao na predmetu Grafika knjige 1, na doktorskim akademskim studijama školske 2017/18.