Od momenta kada sam počeo da stvaram samostalne radove u oblasti knjige umetnika mnogo toga se promenilo u pristupu i oblikovanju takve knjige. Nikada nisam knjigu umetnika posmatrao odvojeno od ostalih umetničkih disciplina. Uska veza crteža i grafike u mom radu bila je presudna za kreiranje mog likovnog izraza, a kasnije i poetike u kojoj ću osmišljavati svoje knjige. Priznajem, lutanje kroz različite medije oduzelo mi je puno vremena. Ali ne mislim da bi se brže umetnički razvio da sam se kruto držao samo crteža ili grafike. Naprotiv, poređenje i izučavanje različitih medija širilo je sveukupnu sliku o knjizi kao umetničkom izrazu. U jednom momentu ona je za mene postala jedina sfera interesovanja i forma koja mi dozvoljava daleko više od bilo kog drugog medija.
Kretanje između crteža u kombinovanim materijalima i duboke štampe u klasičnoj grafici pomoglo mi je da svedem oblik motiva i objedinim likovnost unutar dela. Polako sam iz višebojnih poliptiha, iz oba medija, ulazio u kreiranje vizuelnog prostora između korica. Tako su stranice postajale samostalne priče koje imaju linearnu naraciju. Stvarao sam priče koje su postojale samo u mojoj mašti, viziji nečega što treba da okupira posmatrača i objedini nacrtane površine. Knjiga umetnika za mene odavno je izgubila vezu sa bilo kakvim tekstom, zvukom, temom ili motivom. Takvim pristupom pokušavao sam da ojačam vezu sa posmatračem. Dopustivši da se prodre u moj mikrokosmos želeo sam da oformim jednu novu sponu između potpunog neznanca i mene kao autora. Prikazi zamišljenih i realnih prostora, koje sam uvideo kao najveći kvalitet medija umetničke knjige, doslovno su predstavljeni i analizirani u radu „Pisma sa planine“ rađenom u drugom semestru na predmetu Grafika knjige 2, doktorskih akademskih studija. Zadatak je bio odnos knjige i nauke u formi knjige. Višebojni poliptih nametnuo se kao savršen za preispitivanje protoka vremena u korelaciji sa prostorom. Odnos između rada, autora, posmatrača i mesta gde je rad postavljen, svaki put menja priču iz temelja. Priča nema kraj, jer brojka od 24 odvojene knjižice jasno sugeriše ciklus od 24 sata u jednom danu. To znači da je knjigu moguće nastaviti izrađujući novih 24 komada, nadovezujući se na postojeći materijal i tako iznova.
U ranijim radovima ovakvim maketiranjem uspevao sam da pojasnim sebi šta se sve može definisati kao pojam interaktivnog. Oduvek sam smatrao dosadnim i banalnim sve knjige koje su pod interaktivnošću podrazumevale one standardne elemente: ukoliko ovde dodirnete taster čuće se zvuk, a ako se ovde povuče petlja, na drugoj stranici će se nešto otvoriti, itd. Ova interaktivna rešenja, doista, deluju vrlo efektno. Primamljiva su i većinu je jako teško isprojektovati i omogućiti im da besprekorno rade, ona deluju na čula posmatrača i zabavljaju publiku. Međutim, u svom umetničkom kontekstu vrlo često su šematizovana i predvidiva. Za mene, bliska su rešenjima kreativne industrije za zabavu široke populacije, kao i davanju značaja nečemu što ne bi trebalo biti popularizovano kao takvo. Knjiga umetnika za mene nije medij koji se može postaviti u kontekst opšte popularnog. Ona zahteva razumevanje medija, određeno predznanje o njemu i sagledavanje vremena u kome nastaje, jer tako deluje na društvo, kao što to čine slikarstvo ili grafika. Verovatno su to glavni razlozi zašto sam svaku knjigu, koja se smatra klasično interaktivnom, do sada posmatrao kao kreativni proizvod a ne kao ozbiljno umetničko delo. Interaktivnost sa kojom sam se suočavao u radovima umetnika koji su mi do sada bili neiscrpna inspiracija ticala se mnogo složenijih formi interaktivnosti od puke promene na dodir ili nekog drugog sličnog efekta. Veza između posmatrača i rada na ovim primerima doseže daleko ozbiljnije razmere od šematizovane i unapred predvidive interakcije.
Šta pojam interaktivnosti za mene predstavlja pokušaću da pojasnim kroz navođenje radova kojima sam se inspirisao. Kako se u 21. veku sve prožima, analiziranje ovih radova ispred mene postavlja problem čestog ponavljanja opisa. Savremena produkcija u mediju knjige obiluje materijalima za inspiraciju i analizu, a delovanje na prostor i delovanje u njemu su osnovni elementi kojima sam se bavio i uzimao ih kao primarne delove interakcije u predstavljenom radu. Rad u materijalu i proučavanje knjige kroz materijal u kome se radi, odnos rada sa kolektivnom istorijom i repeticijom društvenog ponašanja unutar nje, postali su mi važni. Istraživanje i analiza identiteta (kolektivnog i ličnog) i anatomija medija knjige – analiziranje i menjanje forme knjige u zavisnosti od poruke koju autor želi da prikaže, su segmenti kojima se i sam u svom radu najviše bavim. Polazne tačke za pokretanje ideje o interaktivnosti u knjizi umetnika bile su pre svega novi likovni mediji (performans, lend-art, umetnička instalacija, video-art, reciklažna umetnost, digitalne umetnosti, itd.), potom analiza protoka vremena u određenom prostoru (kako je prostor postajao primaran), te uslovi u kojima je rad izrađen ili postavljen, ali i odnos rada sa drugim kulturološkim ili ideološkom označiteljima.
Ukoliko pojam interaktivnosti posmatrate samo kroz menjanje knjige u njenoj formi delovanjem na njene elemente, odnosno ne vidite lepotu promene koju posmatrač vrši sopstvenim prisustvom u prostoru koji knjiga poseduje, onda imam težak zadatak da pred vama razložim ovu anatomiju i moju ideju o interakciji. Za mene je interaktivnost promena koja se dešava u posmatraču a ne na/u knjizi. Knjiga inicira interakciju, ali je važnije ko je, i na koji način, pred njom prisutan. Umetnici su tu da ispituju prostor u kome se ove radnje odvijaju. Da predpostave kako i kojim metodama, u pristupu i kreiranju rada mogu da deluju na posmatrača i njime manipulišu.
U radu koji je Nacionalna postavka Srbije izvela na Praškom kvadrijenalu 2015. godine, puno se pričalo o intimnom i kolektivnom prostoru. Obe sekcije, i studentska i nacionalna, različito su definisale ove termine. Kroz rad pod nazivom „Proces, ili, Šta je stvarno važno za mene?“ pokušano je da se definiše ovaj termine koristeći se elementima scenskog dizajna i arhitekture kao i intervencijama unutar njih. Pojam fizičkog, telesnog, performativnog prostora umetnika nametnuo se kao nedovoljan da definiše autorsko ili kolektivno delo. Učestvovanjem u realizaciji i izođenju ovog rada shvatio sam šta posmatram kao lični prostor u odnosu na opšte prostore i kako, koristeći samo svoje telo, mogu da kreiram narativ bez pomoći bilo kog drugog medija. Na isti način, radovi koje ću navesti ističu ideju prostora (koji je prvi i osnovni element interaktivnosti u knjizi umetnika). Po meni, čak i da knjiga u prostoru ne postoji, moguće je definisati njenu poziciju samom pretpostavkom da se tu mogla naći. Prema umetnicima koji su svoju praksu zasnivali na ideji o umetnosti, poput Košuta (Joseph Kosuth), delo ne zahteva oformljenje uoliko postoji ideja o njegovom nastanku. Iako je stvarao u okviru lingvističke struje konceptualne umetnosti, Košut se prvi zalagao da je ideja sama po sebi realizovano delo i da zbog toga ono ne zahteva materijalnu realizaciju. Tako možemo shvatiti da je umetnik taj koji kreira ovaj specifični prostor i realizuje knjigu, na primer, na osnovu doživljenog iskustva umetnosti, pa tek onda u odnosu sa kolektivnim stanjem duha u društvu u kome stvara.
Izdvojio bih 15 radova uz pomoć kojih ću prikazati šta je za mene dobar materijal u stvaranju knjige umetnika. Način na koje su se ove umetnice suočavale sa nacionalnim nasleđem, kolektivnom i individualnom istorijom više su nego jasne smernice za ono što treba biti uzeto u razmatranje ukoliko želite da kreirate delo koje nadmašuje atraktivnost na prvi pogled. Elementi ovih radova predstavljaju detaljno analizirane umetničke procese i daju rezultate gde se interaktivnost ogleda pre svega u delovanju na posmatrača i emotivni prostor koje posmatrač donosi pred rad.
Zid, performans, Abramović i Ulaj, 1988.
Uviranje, video instalacija,Anica Vučetić, 2012.
Bez naziva, duboka štmapa, Biljana Ševo, 1998.
Biofilija, interaktivni muzički album, Bjork, 2011. (Biophillia, Bjork)
Materijalizacija oplakivanja, ručno šivene ružine latice, Doris Salcedo, 2014. (A flor del piel, Doris Salcedo)
Lekcije, kombinovani materijali,El Anacui, 2008.(Lessons, El Anatsui),
Pod, kombinovani materijali, Eva Hese, 1968. (Aught, Eva Hesse)
Prihvatanje, crtačka instalacija, Džuli Mehretu, 2013. (The Inaugural, Julie Mehretu)
Pauk, instalacija od kombinovanih materijala, Luiz Buržua, 1997. (Spider, Louise Bourgeois)
Knjiga pretnji, intervencije na koži, Dženi Holzer, 1993-1999. (Lustmord, Jenny Holzer)
Krilatica, suvi žig, Marina Nićiforović, 2016.
Raspad komete, serija crteža, Nataša Kokić, 2015.
Progres, kombinovana tehnika, triptih, Nataša Prljević, 2009.
Svi sa kojima sam ikada spavala 1963-1995, instalacija, Trejsi Emin, 1995.(Everyone I have ever slept with, 1963-1995. Tracey Emin)
Beskraj, prostorna instalacija, Jajoji Kusama, 2005.(Infinity, Yayoi Kussama)
Moram da napomenem, mada će to ubrzo biti jasno, je da ne navodim knjige, niti radove u formi knjige, jer šta je to tačno knjiga u 21. veku kada su granice vizelne umetnosti pomerene odavno i struktura dela se menja u skladu sa vremenom u kome se događa. Mislim da nema potrebe knjigu posmatrati odvojeno od ostalih umetničkih medija u kojima se ona može realizovati i ideja koje se nameću kao aktuelne za njeno osmišljavanje.
Da ponovim, nije važnan medij u kojem je rad izrađen. To može biti performans, lend-art, instalacija, skulptura, muzika, interaktivni video, video-art… Interaktivni element knjige ne bi trebao biti određen načinom i tehnikom kojim se realizuje. U kontekstu tehnologije izrade, knjizi nije dovoljno da samo u formatu podstiče odnos sa posmatračem. Ideja, namena, promena forme su ono što treba da definiše interakciju sa posmatračem, što možemo da vidimo u bilo kojem od navedenih. U njima su nekada zastupljena sva tri elementa, a nekada samo jedan.
Klasična knjiga zahteva i inicira napredak od svog prvog pojavljivanja. Knjiga umetnika slobodan je i otvoren format podesan za eksperiment i istraživanje bez stalnog iziskivanja savršenog rezultata i prezentacije napretka. Kao primarne faze u izradi interaktivne knjige umetnika nameću se proces rada i razumevanje tog procesa. Elementi kojima se kreira ideja, namena i promena forme sugerišu da u navedenim radovima postoji dovoljno materijala za izmenu dosadašnje definicije interaktivnosti.
Umetnice navode sopstvena iskustva koja su osnova građe ovih radova bilo da je rad transfer preživljene tragedije (Doris Salcedo), bilo da je manifestacija potrebe za slobodom (Nataša Prljević), ili predstave da je porodica opšte mesto društvenog sistema u kojem smo mi protiv njega (Luiz Buržua). Ova iskustva, prenesena posredstvom umetnika koji se bave knjigom, u, po meni, knjigu umetnika, postaje poetični skup koji tu knjigu izdiže iz domena šareniša prisutnog na svetskoj sceni umetničke knjige. Ideja o prevođenju klasičnih likovnih formi u dela savremene umetnosti se u radovima Nataše Kokić (poliptihalni formati crteža) jasno nadovezuju i vode oko posmatrača kroz intimnu naraciju. Eminova sopstvene stege odbacuje uvodeći posmatrača u prostor stida, beznađa i samokritike, ali i samoprihvatanja.
El Anacui dozvoljava vremenu da interveniše na materijalu podložnom promenom, a u kojem nastaju njegovi radovi. Isto tako, Heseova računa na pokret posmatrača koji će promeniti valer, svetlo ili poziciju njenih skulptura. Abramović i Ulaj koriste sopstvenu snagu da formiraju prostor neizdrživ posmatraču, menjajući percepciju zarad emotivnog naboja.
U mojoj viziji interaktivne knjige ne postoje tasteri koji proizvode zvuk. U njemu ne postoje ni petlje koje otvaraju oblike na listovima knjige. Spona se kreira u intimnoj atmosferi usmerenoj na čitatelja, na njegovu percepciju, razum i objektivnost. Ono što knjiga ovde može da postane jeste zatvoreni krug u kome se nešto daje, a nešto uzima. Nešto od posmatrača se nepovratno gubi i pretače u knjigu i obratno. Postoji prostor između njih koji umetnik predpostavlja pri projektovanju rada. I postoji vreme koje im svima okupira pažnju. U tom odnosu, knjiga je integralni deo kontinuiranog stvaralačkog procesa, a ne gotov proizvod.
Rezultat ovakve interaktivnosti jeste saznanje. Pre svega o samome sebi, o društvu, o poziciji sebe i poziciji drugih. Postoji prepisana i napisana istorija koju kao narod možemo ali i ne moramo da razumemo, no treba da je budemo svesni. Knjiga je autonomni dokument i nju kao poznatu formu umetnik koristi za oblikovanje, svedočenje i kreiranje stvarnosti. Navedeni radovi osvešćuju publiku. Oni nastoje da promene svest i pogled onoga ko posmatra.
Ovako istaknuti interaktivni elementi kroz navedene radove pokazuju na koje sve načine je moguće posmatrati nastajanje jedne interaktivne knjige.
Ne postoji tačan metod kreiranja interaktivne knjige, niti ga ja ovde tražim, ali pokušavam da ga definišem. Kao što ne postoji recept za proces introspekcije autora i onoga što stvara poriv za realizacijom rada, tako ne postoje kanoni u stvaranju knjige umetnika. Ja verujem da se materijal za oblikovanje nalazi u nama. Stvarajući svestan sam politike, nacije, države. Za mene, umetnost je uvek bila svojevrsna teritorija borbe: za sistem i protiv njega, za društvo i protiv njega, za čoveka i protiv njega. Knjigu vidim kao prostor za širenje znanja i informacija, a tu je i da prenosi specifično iskustvo života onome ko takvo iskustvo nema. Zato je treba pustiti da preraste u svedočanstvo o onome što živimo.
Esej Interaktivnost u knjizi umetnika Nikola Radosavljević je napisao kao deo ispita na predmetu Grafika knjige 3, u III semestru Doktorskih akademskih studija. Drugi deo ispita je bila knjiga umetnika Sveta porodica. Ispit je položio ocenom 10, 24. 01. 2017.